ПОСЛЕДИЦЕ америчког напада ракетама "томахавк" на Сирију по укупне међународне односе биће - огромне. По Балкан највероватније још и веће. Нова етапа сукоба на Блиском истоку више ће се одразити на безбедност Србије него све што се управо догађа у нашој унутрашњој политици.

У рану зору 7. априла САД су бомбардовале Сирију. Са 59 крстарећих ракета на само неколико мета, у два града, у свега неколико сати. Не сећам се да је тако бруталног напада у једном преподневу било на Србију 1999. године. Учињено је то без одобрења СБ УН и у тренутку када сиријски рат коначно улази у завршну фазу. Ако прецизно читамо дефиниције којима се у свом раду руководе УН, ово је агресија на суверену земљу, исто као што је то било у нашем случају пре 18 година. Силина првог удара је и одређена политичка порука да се САД неће зауставити на овоме.

Америчко образложење је већ постало клише: они чувају међународно право и бране елементарна људска права. Тобоже, снаге Башара Асада претходних дана су користиле хемијско оружје, што је узроковало велике цивилне жртве.

Иначе, ово је трећи покушај да се Асаду припише употреба хемијског оружја и кршење свих међународних конвенција о обичајима ратовања. Ту пуно тога није логично и подсећа на случај "Рачак". Известилац УН је закључио да се не може јасно одредити како је до употребе хемијског оружја дошло (једна верзија је да је подметнуто испод положаја побуњеника који су бомбардовани).

Али и мимо те констатације, питање је: зашто би то сиријска војска радила сада, на крају рата? Они приводе посао крају, врше такозвано чишћење терена и гоне мале побуњеничке јединице из села у којима су и даље остале. Они више немају разлога да посежу за оружјем за масовно уништење, јер им у оваквим акцијама не може пуно ни користити. Хемијско оружје је само изговор САД да директно интервенишу. Што је лоше. Јер, уместо да се заврши, блискоисточна криза ће се и проширити и продужити.

Прва последица биће нов талас избеглица у Европи. Свака дестабилизација повећава њихов број. Тренутно их је око три милиона у Турској. Ако почиње нови круг рата, они више неће чекати на повратак кући, већ ће кренути даље.

Друго, односи између САД и Русије после овога постаће гори. Од најављеног Трамповог "ресетовања" неће бити ништа.

Чак напротив, САД су бациле рукавицу у лице Москви и постоји опасност и од њиховог директног сукобљавања. У овом тренутку је она врло мала, али пратећи логику међународних односа, не треба је одбацити. Исто тако не треба искључивати ни могућност америчког напада на Иран (јер Техеран подржава "зликовца Асада" који "убија децу" хемијским оружјем).

Самим тим, и за нас ће бити тешко да се одржи политика "сарадње и са Истоком и са Западом". Притискаће нас да се определимо. Нарушавање постојећег баланса је велики, могуће и непремостив изазов за текућу српску спољну политику.

Трећи проблем је "ефекат домина". Напад на Асада ће, то је вероватнији сценарио, резултирати поделом Сирије на две или три државе. Неће Вашингтон да остави руском утицају целу Сирију. Али то је у овим околностима прва домина. Аутоматски, после тога следи подела Ирака формирањем независног Курдистана, што онда отвара питање целовитости Турске. И ту долазимо до Балкана.

У британским таласократским геополитичким пројекцијама, Балкан се третира као део Источног Медитерана. Када се прва домина обори у Дамаску, последње ће падати негде око нас. Фрагментација простора се неће завршити у Турској, већ ће бити настављена у ширем геополитичком региону. У нашем окружењу је и превише неодрживих целина, државоликих творевина, које су од свог оснивања на "вештачком дисању". Шта ће бити с њима у новим околностима?

Са америчком агресијом на Сирију ствари се знатно компликују. САД су нас гурнуле у нови круг кризе, коју, према свим показатељима, не могу да контролишу. Јер, да су могле, до свега овога не би ни дошло. Пред нама су врло "немирна времена". Сасвим сигурно: и нови ратови. То се више не може избећи. Можемо само правити калкулације како да штета буде што је могуће мања.