ДОНАЛД Трамп је победио и сви су изненађени. Исто као што их је изненадио резултат референдума у Великој Британији. Исто као што је изненађење била и руска војна помоћ Башару Асаду. И реакција европске јавности на мигрантску кризу. И референдум на Криму пре тога... Под одредницом "сви" подразумева се западна политичка јавност, водећи светски медији који "креирају стварност" и финансијски могули који мисле да управљају целим светом. Њихове пројекције су биле сасвим другачије. Међутим, места за велико изненађење нема. Елита се удаљила од грађана и очигледно слабо схвата шта се дешава како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Или не жели то да схвати. На спољном плану, однос снага се променио. На унутрашњем, незадовољство грађана је огромно. Гласање америчких бирача против Хилари Клинтон је логична последица тога. Исто као што су немачки бирачи казнили Ангелу Меркел на регионалним изборима, а британски одлучили да напусте ЕУ. И ту није крај. Криза држава које уобичајено сврставамо у "западну цивилизацију" је тек на свом почетку.

Иако је обећао у предизборној кампањи да ће оживети "амерички сан", Доналд Трамп постојеће трендове не може зауставити. Са једне стране, њега тек очекује тешка борба са "дубоком државом" у САД. То су све оне државне институције ван било какве контроле, невладине организације које су преузеле улогу државе, корпорације које су писале законе како су им одговарали. Или, једноставно речено: отуђени центри моћи. Тај систем је прављен преко три деценије и тешко га је разградити. Са друге стране, нови председник ће се срести са драматично другачијом сликом о Америци у остатку света, у односу на представе које имају сами Американци о себи. За време његових претходника је то питање прескакано, претерано се ослањало на силу и поверовано је како САД могу да раде шта год хоће и где год хоће на кугли земаљској. Трампа ће у сваком случају боље дочекати и у Пекингу и у Москви, него што би то урадили са Клинтоновом, али га очекују тешки разговори о важним питањима, значајним за глобалну и регионалну безбедност.

По много чему, позиција у којој се налази подсећа на ситуацију у којој се обрео Горбачов када је желео да реформише Совјетски Савез. Унутар државе се срео са невероватним отпором дела комуниста који су били против било каквих реформи, али и са бујајућим национализмом у републикама које су желеле самосталност. На спољном плану је тек тада било уочљиво колико је Совјетски Савез био у лошем положају. Док су их се бојали, мањи и слабији су ћутали. Када је страха нестало, многи од њих су им постали највећи непријатељи. И што је најважније, реформе унутар СССР су отпочеле исувише касно да би донеле резултате.

Трампа, дакле, очекује низ политичких борби на унутрашњем плану, које ће неминовно водити ка дестабилизацији система. САД се неће распасти као што је то било са Совјетским Савезом, али ће нестати или ће се трансформисати многе организације које им служе као средство за одржавање утицаја у свету. Питање је како ће даље функционисати НАТО? Или каква ће бити улога међународних финансијских организација? Што се међународног плана тиче, док се Американци буду бавили сами собом и водили унутрашње битке, остали актери ће осигуравати сопствену безбедност онако како мисле да је за њих најкорисније. Нико неће чекати Трампа да стави амерички систем под контролу, па да се онда договарају са њим на дуге стазе. Тога у међународним односима - нема.

На крају, да би се опет кандидовао, Трамп ће морати да покаже неке резултате у четвртој години свог првог мандата, а то значи да ће са другима тада морати да се споразуме и решава неке од актуелних криза. То знају и Кинези, и Руси, и Индијци, чак и Европљани, па је за очекивати да од самог старта додају гас јер ће заузети бољу позицију за преговоре са Трампом 2019. године. У сваком случају, нови председник САД је пред великим искушењима. Он би, свакако, волео да се пореди са неким успешним претходницима. Ипак, све су прилике, највише ће подсећати на Михаила Горбачова.