КОЛИКО пута је речено да ће нам улазак у ЕУ донети благостање? Више посла, боље зараде, уређенији систем, мање корупције, боље услуге...

Наравно, процес евроинтеграција има својих добрих страна. Међутим, сравњујући демографске показатеље за последње четири године долазимо до сазнања да улазак три балканске земље у ЕУ није пуно тога променио. О кандидатима за пријем и онима којима мало фали да постану кандидати не треба ни трошити речи. Становништво из ових држава једноставно бежи, и то оно које је у репродуктивном смислу највиталније, а у економском најпродуктивније.

Код Хрвата, на пример, због великог прилива сународника из БиХ до уласка у ЕУ нису бележени већи дисбаланси у односу емиграната и имиграната, да би се у последње три године све променило: 2013. земљу је званично напустило око 15.000 људи, 2014. близу 20, а 2015. 29.000 људи. Процене су да ће у текућој години тај број премашити 35.000.

У апсолутном броју, највећи број емиграната са Балкана потиче из Румуније. Број румунских имиграната унутар ЕУ се повећао на близу 2,5 милиона у 2015. години. Почетком 2015. број румунских имиграната у Италији је порастао за чак 36 одсто у односу на 2012. годину и износио је 1.131.839 лица. Сличан тренд је забележен и у Шпанији, у којој се 2015. налазило 707.284 држављана Румуније, што је у поређењу са 2012. раст од 11,5 одсто.

У Немачкој и Великој Британији је број румунских имиграната порастао за свега годину дана (2014-2015) за 33 (са 267.398 на 355.398), односно 30 одсто (са 135.000 на 175.000). Када је о Бугарској реч, државни завод за статистику даје следеће податке: 2012. - 16.615, 2013. - 19.678, 2014. - 28.727, а 2015. - 29.470. Међу исељеницима је 68,8 одсто млађих од 40 година, а забрињава и релативно велики удео млађих од 19, што указује да емигрирају читаве породице. По правилу, ови мигранти се ретко враћају у земљу порекла или се уопште не враћају.

Слична, суморна слика је и у осталим балканским државама. Ђерђи Филипи наводи да је из Албаније између два пописа (2001/2011) "побегао" 481.601 становник. Процене су да данас емигранти у односу на укупну популацију Албаније чине око 18 одсто становништва. У преводу: скоро сваки пети Албанац је у печалби. Из Србије је 2013. емигрирало 45, а већ 2015. - 58.000 становника. Ове године ће бити пребачена бројка од 65.000. У Македонији, која је такође у статусу кандидата за пријем у ЕУ је још, горе, пошто се од 1998. иселило око 10 одсто популације, а ова земља заузима на листи Светског економског форума и неславно 133. од укупно 142. места према индикатору одлива образоване радне снаге, пошто је међу исељеницима 29,4 одсто високообразованих.

Балканске земље су за 20 година изгубиле око шест милиона становника. Што је цела једна Данска. Можда делује парадоксално, али једина држава у окружењу која бележи благи раст популације је Грчка. Иако се бори са највећом економском кризом у новијој историји.

Показује се да улазак у ЕУ не само што не зауставља негативне трендове, већ их донекле и подстиче. Једноставно, наше државе имају структурне проблеме који се годинама не решавају, што онемогућава динамичнији економски раст и што је још погубније "гура друштво" у стање опште апатије. Уз последице глобалне економске кризе све је постало горе него што је било. За закључак је важно подвући да се из овога мора извући макар једна поука. До модернизације унутар система не може доћи споља, већ само изнутра. Пуко усвајање "европских стандарда", ма шта се под тим подразумевало, и слепо праћење ЕУ не решава наше проблеме. Потребне су иницијативе изнутра и свеобухватне промене које ћемо сами осмислити. У супротном, тешко ће опстати државе без становништва. Поготово у условима постојеће мигрантске кризе.

Или ћемо се коначно окренути себи и пронаћи снагу за суочавање са непријатним истинама и дугогодишњим заблудама, или ћемо себи направити још већи проблем. Већ нам увелико звони за узбуну.