У КАРИЈЕРИ од 40 година, предавао сам на Универзитету у Сарајеву помало и историју Украјине, у мери колико сам могао да нађем литературе о томе. Реч „Украјина“ није етнички појам, нити постоји нација под тим именом.

Био сам у Кијеву седам дана и на улици нисам чуо да неко говори друкчије него руски. На путу за Москву, у мом купеу и делу ходника, скупила се групица украјинских путника. Бучно су расправљали о будућој независној Украјини. Упитао сам најбучнијег међу њима зашто се боре за независну Украјину, а говоре искључиво руски. Рекао је да ће они научити украјински језик.

Етничко и право историјско име за Украјину је Малорусија. Реч „Украјина“ значи војна граница некада моћне Пољске („Краина“ на транспарентима демонстраната). Била је иста као и „Војна крајина“ код нас - област наоружаних сељака, који чекају продор Турака, или раније Татара и Монгола. Као и код нас, били су слободни сељаци. Реч „козак“ је татарска и такође означава слободног сељака. Сматрало се да је украјински само дијалект руског језика, али је један руски лингвист писао да се ради о посебном језику. Раздвојили су се прилично касно, иако никад до краја.

Читао сам књигу Зигмунда Херберштајна Рерум Мосцковитарум цоментарии, преведену на италијански 1555. Хабзбуршки цар га је слао у Москву ради преговора, па је четири пута пролазио кроз Украјину. Речи Украјина и Украјинци не познаје. Назива их Русини (или „Рутени“, како говоре Немци). Вели да су исти као „Москаљи“, како назива Русе, говоре истим језиком и исте су вере. Једина је разлика што се око Русина Литванци, Пољаци и Хабзбурговци труде да их преведу на католичку веру. У Русији, када један Москаљ случајно додирне католика, сматра се упрљаним.

Оно што се данас у Украјини дешава почело је када је у Бресту, 1596, проглашена унија с католицима и 12 украјинских владичанстава признало папу римског за свог поглавара. То је изазвало побуне у народу, па су се атамани од Хмељницког, Мезепе до данашњег Порошенка опредељивали између Пољака и Москаља. Буне су трајале до 1791, када је први пут подељена Пољска и у један део ње дошли Руси. Богдан Хмељницки је 1648. девет владичанстава вратио у Руску цркву, у којој су раније били сви. Привео је козаке „к руци цара“, Михаила Романова, који је 1613. основао династију Романових. Видео сам његов споменик у средишту Кијева. На пропетом коњу буздованом показује на исток, према Москви. У данашњим ТВ вестима се много труде да избегавају тај споменик.

Данас у Украјини постоје четири цркве. Кажу да је најбројнија православна, под руским патријархом, а за њом украјинска православна која тражи аутокефалност, украјинска унијатска и католичка заједница, још неорганизована у цркву. Три владичанства унијатске заједнице имала су седиште у Лавову. Стаљин их је 1945. године укинуо, јер су Хитлеру давали најбоље есесовце и извршиоце ликвидације Јевреја. Сада је седиште сместила у Кијеву, и то у источном делу „левобережнеје Украјине“, која је од Богдана Хмељницког сматрана подручјем руског народа.

Данашњег папу зову „папа Фрања“. Да су Личини још тамо где су били пре него их је папа Војтила протерао, називали би га „папа Вране“. Разлепршао је мантију у сусретима са васељенским патријархом и православнима на Блиском истоку.

Сада његове делегације куцају и на наша врата. Да то није погрешан пут политике Православне и Римске цркве? Зар, папа Вране, не би боље учинио да оде у Украјину и саветује своје католике да мало окану са напором да остваре оно што 420 прошлих година није успело. Бојим се да иде ка трулим местима у данашњем православљу, које је обезглављено. И неке наше владике трче пред руду па пристају на заједничке молитве Срба и католика у католичким црквама (Беч, Дубровник). Да нас гуја не уједе из тога почетка?

Католичка црква, некада филофашистичка, данас филоамеричка, заједница од милијарду и 200 милиона верника, представља један од главних стубова у америчкој политици глобализације. Због тога је расцепкана југословенска држава, а крај поновног цепкања српског дела још није на видику. Сметамо им због могућег нашег устанка, у случају да се криза са Русијом још не продуби.

Др Милорад Екмечић, историчар и академик