Цела држава нестале деце

ДА ли сте ме видели?

У питању испод фотографије плавокосе девојчице Мадлене, Британке нестале пре шест година док је била на летовању са родитељима у Португалији, сабране су стрепње, ишчекивања и наде не само њене мајке Кејт и оца Герија Мекена, већ и милиона сличних породица широм света које ишчекују повратак "изгубљене" деце. Отварање нове истраге португалијске полиције у случају девојчице нестале маја 2007. године, постало је последњи симбол истрајности у истрагама несталих малишана којих је толико да би могли да сачине државу која би имала становника колико Србија.

Процењује се да нестане најмање осам милиона деце у свету сваке године. Сваких 40 секунди у Америци нестане малишан, у Британији се сваких пет минута губи траг детету. У Немачкој годишње нестане 100.000 деце, у Канади 50.000, Мексику, 45.000, Бразилу 40.000, Француској 39.000... Док у Европи постоји јединствен број телефона 116-000 за изгубљену децу на Старом континенту, у неким деловима Африке, Азије или Латинске Америке нема ни статистике о несталим малишанима. Чињеница да број малишана којима се губи сваки траг из године у годину расте и да је Међународни центар за несталу и експлоатисану децу сачинио још 1998. године базу података на више језика о малишанима широм света којима се изгубио траг, сведочи о озбиљности овог глобалног проблема.

Стереотипне отмице деце које су почеле у САД крајем 19. века, током двадесетих година протеклог столећа прерасле су у серијска киднаповања и злостављања, да би данас Америка предњачила по броју несталих малишана.

Од око 800.000 случајева нестанка деце пријављених ФБИ, највећи број реши се углавном у року од неколико сати, јер су у питању највећим делом киднаповања унутар породице, било да је реч о једном од родитеља или других чланова фамилије. Некада је реч о добровољном "нестанку", односно бекству малолетника од куће, или несташлуку.

Али, у једном од 10.000 случајева "нестанка", исход је фаталан. Чак петина малишана које су отеле непознате особе, није пронађена жива. Код две трећине деце чија отмица се заврши смрћу, она се догоди само три сата после киднаповања.

Стога не чуди да студија спроведена у САД још пре две и по деценије говори да је страх од отмице највећа ноћна мора родитеља. Више страхују да ће деца да им буду отета, него да ће да доживе аутомобилску несрећу, задобију спортску повреду, чак и да почну да узимају дрогу.

Око 80 одсто првих контаката између отмичара и жртве одигра се на неколико стотина метара од дечјег дома. Малолетне жртве у највећем броју случајева не познају отмичаре. Отмичари у контакт са жртвом најчешће долазе преко посла, било да је реч о достављачу намирница на кућну адресу, продавцу, учеснику у дечјим спортским активностима...

У запањујућих 85 одсто случајева жртва заврши на мање од 100 километара од места отмице, а чак трећину киднаповане деце отмичари држе у сопственим кућама?! Стога је проналазак, у међувремену одрасле деце после више година, чак и деценија, од тренутка отмице праћен огромном медијском пажњом и неретко преточен у холивудске филмске приче.

Већина отмица догађа се на улици, и почиње углавном понудом за превоз. Две трећине киднапованих су девојчице, а "типични" отмичари су мушкарци између 20 и 39 година. Жртве су готово по правилу сексуално злостављане, што је и најчешћи мотив отмица. Готово половина таквих отмица има фаталан исход.