Сви амерички ратови

У ПОСЛЕДНЈИХ педесет година, Америка је често ратовала ван својих граница, али је ретко кад за то имала мандат Уједињених нација. Да апсурд буде већи, Вашингтон је војне интервенције најпре оправдавао потребом заштите својих грађана и интереса, а потом, разлозима типа “доношење демократије” или “хуманитарна помоћ”.
Први пут после Другог светског рата, Американци су војевали у Кореји. За то су имали непотпуну подршку УН: социјалистички блок се са интервенцијом није слагао. Од 1950. до 1953. погинуло је нешто мање од 37.000 америчких војника, а крај рата поклопио се са крајем мандата председника Харија Трумана.
Само три године по завршетку рата у Кореји, администрација Двајта Ајзенхауера наложила је 6. флоти евакуацију око 2.500 америчких грађана из области Суецког канала. Уједно су француско-британско-израелску коалицију приморали да се повуче из зоне канала.

ИСКРЦАВАНЈЕ
Средином 1958. на територију Либана искрцало се 3.200 америчких маринаца, како би “заштитили америчке животе и помогли либанској влади”. Америчке животе су заштитили, али је Либан наредних деценија прошао кроз пакао интервенција, грађанског рата, бомбардовања, етничког чишћења...
Под председником ДЖоном Фицджералдом Кенедијем, 1961. године, ЦИА је у Заливу свиња на Куби покренула тајну операцију, са кубанским исељеницима, како би свргла режим Фидела Кастра. Операција се завршила неуспешно, а нуклеарни рат САД и СССР једва је избегнут.
Кенедијев потпредседник Линдон ДЖонсон, који је у Белу кућу ушао после убиства председника у Даласу, увео је Америку у - људским животима мерено - најскупљу авантуру у новијој историји. У рату у Вијетнаму погинуло је око 58.000 Американаца, хиљаде њих су остале инвалиди, незнан је број оних са “вијетнамским синдромом”... У Вијетнаму је Америка ратовала и за време Ричарда Никсона, и тек је следећи председник, ДЖералд Форд, признао 1975. амерички пораз.
Као да Вијетнам није био довољан, администрација председника Линдона ДЖонсона је у Доминиканској Републици нашла “комунистичку претњу”, па се током пет месеци 1965. године, у Санто Доминго искрцало 30.000 америчких маринаца и падобранаца.
Од краја Другог светског рата, Америка није ратовала само током мандата ДЖимија Картера, од 1977. до 1981. године. Већ његов наследник, Роналд Реган је, најпре, од јесени до краја 1983. године наредио бомбардовање сиријских положаја у Либану. Сирија је оптужена као кривац за напад на амерички штаб у Бејруту, 23. октобра, где је погинуло 239 Американаца.
Отприлике у исто време (25. октобра) припадници екстремне левице убили су премијера Гренаде, а онда се искрцало око 1.900 америчких војника, на захтев Организације држава источних Кариба.
Жандармске склоности Пентагона управо са Реганом почеле су да долазе до пуног изражаја. Као и очигледна намера да се игноришу УН и у најбољем случају обезбеди њихова “потоња сагласност”. По систему свршеног чина, када Американци већ заврше посао.
Јер, већ Реганов наследник, ДЖордж Буш Старији је, крајем 1989. извршио инвазију на Панаму, да би свргао тадашњег председника Мануела Норијегу. Образложење је, наравно, било “заштита живота америчких грађана”.
Администрација ДЖорджа Буша Старијег “повела” је и Први заливски рат. У јануару 1991. са дозволом УН, започета је операција “Пустињска олуја” ради ослобађања Кувајта. Почетком августа претходне године, наиме, Ирак је окупирао Кувајт, прогласивши га за своју провинцију. Непроверени извори тврде да је за то претходно добио позитиван миг Вашингтона. У операцији ослобађања учествовало је око 300.000 америчких војника, а после 40 дана Багдад је прихватио све резолуције УН о кризи. Американци су признали да су у операцији имали око 300 мртвих и 470 рањених, а губици Ирачана били су неупоредиво већи. Тада уведене санкције Ираку, међутим, однеле су много више живота. Програм УН “Нафта за храну” био је недовољан да покрије све потребе за храном и лековима. Спорадична бомбардовања са различитим оправдањима настављена су, ипак, до почетка овог најновијег америчко-британског рата.

СИМБОЛ
За време Буша Старијег, САД су интервенисале и у Сомалији, у којој је беснео грађански рат. У децембру 1992. Американци су са 28.000 војника предузели операцију “Обновљена нада”, ради пружања помоћи хуманитарним организацијама у расподели хране. У марту 1994. пошто су изгубиле 18 војника, САД су се повукле из Сомалије. У окршајима је страдало, по званичним подацима, више од 500 Сомалијаца. Слике када Сомалијци извлаче мртве америчке пилоте из оборених хеликоптера у Могадишу и вуку их улицама наге - постале су симбол радикалних бораца против америчког интервенционизма.
И Бушов наследник Бил Клинтон, интервенисао је у Сомалији, 1995. Америчке снаге су се привремено распоредиле у Могадишу како би осигурале повлачење око 8.000 “плавих шлемова”. Сомалија данас нема функционалну владу, више од пола милиона људи гладује, а после 11. септембра Вашингтон је затворио и агенције преко којих су Сомалијци из САД слали земљацима помоћ. У међувремену, Бела кућа је и Сомалију означила као једну од база Ал каиде.
Војска Хаитија је 1991. свргла председника Жана Бертрана Аристида и протерала га из земље. УН су крајем јула 1994. одобриле међународну интервенцију, под вођством 15.000 војника САД, да се председник врати. Иако су војни владари отишли пред самом претњом интервенције, Бил Клинтон је у септембру 1994. послао трупе на Хаити, са мандатом “рестаурације демократске владе”, “заустављања насиља” и “очувања стабилности”. Ипак, Хаити су остали држава нестабилног политичког система, нарушавања људских права и сталног насиља, а последњи покушај пуча забележен је крајем 2001. У међувремену су баш због те нестабилности, САД и ЕУ блокирали финансијску помоћ, и сада су Хаити сиромашнији него многе државе подсахарске Африке.
Амерички председник Клинтон је црним словима убележен и у новијој историји Балкана. Американци су, најпре, 1995. бомбардовали Републику Српску, обилато користећи забрањене бомбе са осиромашеним уранијумом.
Ових дана навршила се четврта годишњица бомбардовања Србије. Декларисана намера НАТО, предвођеног Америком, била је да “спаси косовске Албанце од Слободана Милошевића”. Сада се види да је број “невиних људи, које су убиле југословенске снаге” неколико десетина (можда и стотина) пута мањи од броја “колатерално” страдалих цивила широм земље. Милошевић је потписао капитулацију и Војска се са Косова повукла после 78 дана разарања, а на Косово су стигле међународне окупационе снаге.

СВЕТИНЈЕ
Косово је данас територија недефинисаног суверенитета, чијих 75 одсто буджета долази од страних донатора, на коме дивљају некадашњи терористи и небројени досељеници из Албаније, где се људска права много више крше него пре 24. марта 1999. И, да: Косово је данас легло трговине дрогом, оружјем и белим робљем и база међународних терористичких организација. Обавеза из резолуције 1244 УН, да се део српских снага врати у покрајину, ради обезбеђења границе и српских светиња, није испоштована.
Коначно, Авганистан. Америчко-британске снаге су 7. октобра 2001. почеле бомбардовање логора Ал каиде и војна постројења талибанског режима, са намером да разбију терористичку мрежу и ухвате Осаму бин Ладена. Ниједно од тога нису успели, али су заменили режим у Кабулу. Уместо талибана, које је Америка здушно подржавала током интервенције СССР у Авганистану, на власт су доведене милитантне муджахединске групе, познате по злочинима према сопственом народу. Више од 10.000 америчких војника и даље је у Авганистану, осим оних који се кућама враћају у пластичним врећама, јер талибани у авганистанским забитима још нису поражени.

И ПОСРЕДНО
ОСИМ директном војном акцијом, Америка је у многим кризама у свету била “мирођија” посредно, преко обавештајних служби, савезника, или разних “цивилних” организација. Дешавања у Чилеу, свргавање шаха у Ирану, промене у Заиру (сада ДР Конгу)... Интересантна је појава да саме америчке обавештајне службе организују свргавање човека чије су постављање у претходном периоду “инспирисале”. Тако је (сада покојни, непотврђени људождер) Мобуту Сесе Секо својевремено устоличен у Заиру, а када је послужио сврси, припомогнут је долазак на власт (у међувремену такође упокојеног, под сумњивим околностима) Лорана Кабиле. Сада је на власти Кабилин син, а ДР Конго је нестабилнији него икад.