ВИШЕ тужилаштво у Зрењанину покренуло је истрагу против Илоне Даруши (82) из Нове Црње, због сумње да је убила сина Андраша Дарушија (60). Старица је после изласка из зрењанинске болнице задржана у притвору, а према званичном саопштењу тужилаштва, истрага против ње се наставља и тек се очекује утврђивање стварног мотива убиства.

У среду 20. јуна у раним јутарњим часовима у породичној кући у Улици Петефи Шандора 34 у Новој Црњи, комшиница и геронтодомаћица, која је била задужена за здравствену негу Андраша, непокретног већ 50 година, пронашла је његово беживотно тело и поред њега старицу, која је у бесвесном стању превезена у зрењанинску болницу.

Према незваничним тврдњама комшија, мотив убиства, по свему судећи великом количином лекова за смирење, јесте заједничка одлука старице и болесног сина да прекрате муке око тешког живота и бројних проблема услед болести. Старица је наводно дала већу количину бенседина најпре свом сину, а онда је покушала да и себи одузме живот, али није успела.

У Центру за социјални рад у Новој Црњи, кажу да су знали Илону и Андраша, који је био врло друштвен, чак и да су више пута неформално разговарали са њим, али су им се несрећни Дарушијеви званично обратили само једном.

- На основу њиховог захтева донели смо позитивно решење и Андрашу одобрили право на увећан додатак за туђу негу и помоћ, коју је примао преко Фонда ПИО - каже Љиљана Ковачевић, директор Центра у Новој Црњи. - Осим тога, уплатили смо им и једнократну новчану помоћ. Да су нам се икада поново обратили учинили бисмо све што је у нашој моћи, по Закону о социјалној заштити. Користили су услугу "помоћ у кући" преко једне невладине организације и приватно плаћали геронтодомаћицу.

ЖРТВА Андраш Даруши

Иако је "споља" изгледало да се мајка и син достојанствено боре са свим својим недаћама, начин на који су, по свему судећи, решили да окончају живот говори да у "њихова четири зида" није било тако. По речима др Александре Бубере, специјалисте психијатрије, сертификованог трансакционог аналитичара (CTA), редовног едукатора и супервизора трансакционе анализе (TSTA), са великом вероватноћом може се претпоставити да је реч о "алтруистичном убиству и самоубиству" које се почини у животној позицији очаја.


ПРОЧИТАЈТЕ И: КОМШИЈЕ СТАРИЦЕ КОЈА ЈЕ ОТРОВАЛА СИНА: Да је мука није натерала, никад то не би урадила

НЕМАЈУ НИКОГ ДА ИМ ПОМОГНЕ У ЖИВОТНОЈ позицији очаја особа процењује да нити она сама, нити други, нити свет нису онакви какви би требало да буду да би се са животом наставило - каже др Бубера. - У тој позицији они верују да нису задовољени минимални услови за наставак живота, као и да не постоји особа или начин који би им у тој ситуацији помогли, и да је стога једино и најбоље решење - смрт.

- То значи да особа сматра да ће оног кога убија спасти много већих мука него што је мука умирања убиством, а потом ће убити и себе, јер јој је онај кога убија највећа вредност - објашњава др Бубера. - Тако верује да ће и себе спасти мука и даљег живљења и патње за важном особом, а истовремено ће смрћу и себе казнити. Шта је био "окидач" за ову одлуку мајке и сина из Нове Црње не можемо да знамо, али је логично да су проценили да она ускоро више неће бити у стању да се брине о њему, па ни о себи, и да ту бригу нема ко да преузме, као и да су дани који следе недостојни живота. Да неће бити више никакве радости нити задовољства и да је оно што следи само мучење и полагано умирање те да је зато боље да умирање преузму у своје руке, уместо да буду препуштени на милост и немилост судбини. Уколико је тачан податак да је у опроштајној поруци писало "не окривљујте никога", то може указивати такође и да су проценили да би даљим својим бивствовањем били некоме на терету и да су то желели да избегну.

Да ли би другачије социјално и финансијско окружење спречило овакав Андрашев крај и трагедију његове мајке, како каже наша саговорница, не може се са сигурношћу знати. Ипак, докторка сматра да су и ти чиниоци важни у доношењу одлуке о смрти:

- Да су обоје имали стабилан, широк и чврст систем социјалне и финансијске подршке, претпостављам да би могли на ситуацију да гледају сасвим другим очима и да, вероватно, исход не би био овако трагичан. У бољем социјалном и финансијском окружењу осећали би да су важни чланови заједнице, да су вољени и жељени, да нису на терету и да је нормално да заједница преузме бригу о својим члановима који више нису у стању да сами брину о себи.