Годишњица злочина у „Панди”: За живе ране истина је лек

НИ после седамнаест година нема одговора ко је, у предвечерје 14. децембра, 1998. убио шесторицу српских младића у Пећи, у кафићу "Панда". Нема одговора ни ко их је и за чији рачун лудачким рафалима зауставио на путу између детињства и младости.

Председник Владе Србије Александар Вучић недавно на конференцији за новинаре изјавио је да је "готово сигуран" шта се десило у кафићу "Панда" у Пећи 1998. године, када су убијена шесторица српских младића, али је и додао да нема доказа да било кога оптужи за тај злочин.

- Бауљамо у мраку, готово сам сигуран шта се десило у кафићу "Панда", али немам доказа. Нисам сигуран да би наши органи могли да се поносе оним што су тада урадили - казао је Вучић на конференцији за новинаре у Влади Србије.

Ови дани, као и сви претходни у годинама у којима очајни родитељи убијених младића траже истину, за њих, њихове најмилије, неописиво су болни. Живе ране за које је истина, ма каква год била, једини лек који не може да их излечи. Али, може да их умири и, верују, смири душе убијених синова.

ВЕРУЈЕМ У ДРЖАВУ

Љубомир Ристић каже да и даље, упркос свему што су породице убијених преживеле свих ових година, верује у Србију и њену снагу да се коначно истражи ко је и за чији рачун убио српску децу у Пећи. - Правник сам и како бих могао да кажем да не верујем у право и правду. Ако не сад, а онда било кад, истина мора изаћи на светло дана, ма колико она била болна за нас родитеље којима је остало да нашу децу оплакујемо и жалимо што их у несрећној судбини нисмо заменили.

Деценију и по од овог стравичног злочина били су уверени да су потписници овог ужаса који је потресао не само Косово и Метохију, већ целу Србију, а њима - родитељима променио животе - припадници екстремног, косовско-албанског безумља. Пре две године, међутим, сударили су се са новим могућим сценариом да лудачки рафали маскираних убица нису недело Албанаца. То је јавности, у емисији једне српске телевизије, пре две године саопштио тадашњи потпредседник Владе Србије, Александар Вучић.

Био је то шок за родитеље убијених младића. Питали су се: ако није злочин екстремних Албанаца, ко им је онда убио синове? По чијем налогу и за чије помрачене рачуне.

Иван Обрадовић, најмлађи међу убијенима, имао је непуних петнаест година. Ђак генерације првог разреда пећке гимназије. Зоран Станојевић и Светислав Ристић, две године старији од Ивана, били су ђаци исте школе. Вукота Гвозделовић и Драган Трифовић, матуранти гимназије која је у своје школске клупе примала само најбоље и најдаровитије. Иван Радевић био је студент кога је за академску диплому припремала управо чувена и чувана гимназија у Пећи.

Шесторица младића, а толико младалачких неостварених снова прекинутих за неколико секунди док су они, окупљени у гимназијском састајалишту прекопута школе, били у предвечерју нових животних планова.

Љубомир Ристић, отац убијеног Светислава (17), у нашој редакцији у име неутешних родитеља овако је почео своју болну недоумицу и непомирљивост са најновијом премијеровом изјавом, уз очајничку молбу да је пренесемо ако је могуће у целости.

Убрзо, каже Ристић, који је данас познат као угледни правник из Пећи, али у струци доказаних после изгона, у Београду - родитељи убијених младића обратили су се, после премијерове изјаве, и кабинету председника Србије Томислава Николића.

- Обавестио нас је кабинет, а о томе имамо и писани доказ (показује нам га, прим. аут.) да је "председник упућен и да брижљиво прати рад државних органа на утврђивању свих чињеница везаних за процесуирање злочина и извођење починилаца пред суд". Такође, кабинет нас обавештава, да ће нас "благовремено позвати и обавестити о резултатима истраге". После овог одговора из кабинета председника Николића, настала је апсолутна тишина. Тишина, гора и од истине. И од сваке пресуде.

Љубомир Ристић, који је преко ноћи остарео и оседео, каже нам да има снагу и мандат да у име, у несрећи спојених родитеља убијених младића, тражи и пита надлежне у држави Србији да дају одговоре на питања... Кад год, само да их дају: да ли су наши синови жртве тероризма? Да ли су жртве државе несрећних деведесетих? Ко их је, зашто и за чији рачун убио?

- Држава Србија која је имала све ингеренције на Косову и Метохији 1998. када су нам деца убијена, дугује им одговор. А, ми, њихови родитељи имамо право по људским и божијим законима да сазнамо истину. Да је саопште, једном, ма каква год она била, она ће бити лек на живу рану. Биће за смирај и нас и душа наше деце - говори Ристић. - Уколико се настави са недореченошћу, тишином, основано ће се јавити сумња да је у питању, не дај боже, аболирање нечијег туђег злочина. Шиптарског!? Тишином и недореченошћу поново се убијају наша деца. Поново се повређују наше ране. Лек, понављавам вам, за њих и за нас је истина, само истина, ма каква она била.