Вељко Губерина је последњи живи велики југословенски адвокат и неприкосновени краљ суднице!

Ове речи, о свом колеги, изговорене пре 17 година, јуче нам је поновио Тома Фила. Када то из једне сујетне и суревњиве професије, каква је адвокатура одувек била, дође од једног Филе, онда у то не треба сумњати.

Када смо Губерини пренели ове Томине похвале, било му је мило и истом мером је узвратио чувеној фамилији Фила. А за себе сам каже да није лажно скроман. Напротив. И данас, у деведесетој години, ужива у свом послу и слави коју је стекао. О адвокатури и великим судским процесима може да прича сатима.

И док са нама разговара, понаша се као у судници. Енергично скаче, маше рукама, лупа песницом о сто. Глас му једва чујан, али истовремено и бучан. Када беседи о чувеним одбранама, најчешће изговара да је Кордунаш из Вргинмоста и посебно поносан на Орден Светог Саве првог реда, који је добио од патријарха Павла.

Окружен успоменама, реликвијама, уредно сређеном библиотеком и документацијом, у породичној кући у београдској улици Кнеза Милоша, одмах поред бивше америчке амбасаде, не престаје његов монолог. Ту и тамо успемо да му поставимо понеко питање.

ПРЕТЊЕ У својој богатој каријери Губерина је, бранећи најтеже случајеве, оне и са по неколико убистава, добијао анонимна претећа писма. - У тим писмима људи су ми претили и оптуживали ме за посао којим се бавим. Увек сам им поручивао да одговарам за свој посао само клијенту, порезницима и својој савести.

За почетак, мали подсетник за наше читаоце и адвокате-приправнике из богате биографије Губерине. Бранио је 618 људи оптужених за убиство, од којих је 47 ослобођено кривице, а 42 осуђена на смрт, али је извршено само десет смртних пресуда. Старији нараштаји и колеге памте га по томе што је у домаћу судску праксу увео, из филмова познат, западњачки стил одбране. Бавио се, искључиво, кривичним правом и крвним деликтима. Допринео је многим изменама кривичног права и борио се за укидање смртне казне.

За адвокатуру се определио јер је, по њему, то био једини посао у коме је могао да искаже индивидуалност и самосвојност, а да не буде у служби режима.

- Да сам се бавио и агрономијом или ветерином, урадио бих нешто по чему би ме памтили.

Да законе треба поштовати схватио је још после рата као млади радикал, где је завршио у затвору и добио батине због својих идеја. Зато правни факултет није могао да упише у Београду, већ у Љубљани.

Вазда је живописно тумачио улогу тужиоца, адвоката и судија:

- Тужилац и ја били смо фајтери који се боримо у рингу. Судија је ту да пази да се борба води по правилима и закону. Наравно, када судија није пазио у рингу, знао сам да задам и понеки "низак ударац", испод појаса.

У том "надметању" углавном је било речи о тешким убиствима, у којима је често спасавање главе клијента био његов превасходни циљ.

- Мене уопште није занимало да ли је мој клијент крив или не - каже Губерина. - Само ме је интересовало који су докази тужиоца којим га оптужује. И према томе сам усмеравао своју одбрану.

Саветујући млађе колеге, и даље истиче да адвокат не треба да доказује невиност брањеника, већ тужилац његову кривицу:

- Закон каже да нико није крив док се то непобитно не утврди. Бранилац, опет по закону, треба да ради у интересу клијента. А његов интерес је да се извуче и не заврши у затвору.

А како је почела муњевита и богата каријера саговорника "Новости"? Крајем педесетих година као млади, амбициозни приправник у Београдском окружном суду, Губерина је често добијао да ради као бранилац по службеној дужности. Ту је проверавао своје познавање закона и речитост. Одлазио је у енглеску и француску читаоницу и из страних новина читао о великим судским процесима у тим земљама.

СВЕДОК ИСТОРИЈЕ Губерина је недавно издао десету књигу из серијала "Сведок историје". Реч је о белешкама из дневника, који води од детињства, и у коме је исписивао историју свог времена и бележио догађаје из наше земље, из света и из свог личног и професионалног живота. Из тих књига издваја познанство са патријархом Павлом, разговоре са Јованком Броз, суђења и пресуде у Хагу, медаље наших спортиста, Божић и Ускрс у кругу породице, састанке са колегама и пријатељима у "Малом Паризу" и "Милошевом конаку".

Прилику да испуни свој сан и постане славан дочекао је већ у историјском случају "Воз број 116". По службеној дужности бранио је младог Циганчића, оптуженог за тешку крађу, покушај убиства службеног лица и тешко убиство. После пет година и четири суђења, изборио је ослобађајућу пресуду за свог клијента. Био је ово први велики случај о коме је писала цела југословенска штампа.

Неколико година касније "случај Точиловац" и убиство адвоката Сотировског постало је права и велика југословенска афера. Точиловац је био оптужен да је 1966. године убио адвоката Милорада Сотировског из Београда, на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда. Точиловац то никада није признао, а током суђења бранио се ћутањем. Испоставило се да је он бивши љубавник супруге убијеног адвоката, која га је пријавила полицији као убицу. Он није хтео да пребаци кривицу на њу. Када је укинута та пресуда, Губерина је већ "под сјајем звезда" постао један од најпопуларнијих људи у Југославији. Нису му били равни ни Мија ни Чкаља, а Тито се и не рачуна.

Први велики неуспех доживео је 1969. године када је његов клијент Драгољуб Гутић био осуђен на смрт због убиства таксисте. На то време га подсећа и прстен погубљеног Драгољуба, који и дан-данас носи на левој руци а који му је поклонила његова фамилија, као знак да се таква и слична убиства никада више не понове.

Бранио је и убице турског амбасадора у Београду, и то је један од последњих случајева када је имао значајан адвокатски наступ у судници.

После свих тих одбрана, не прихвата став да се убице рађају, већ поставља питање: шта се то догодило, па неко ко је до јуче био "нормалан" одједном постане убица. Каже да велику одговорност за то сноси друштво и да због тога прихвата да брани такве случајеве.

Коментаришући данашњу адвокатуру, каже да не замера много својим наследницима.

- Свако ко је био вредан и амбициозан и ко је веровао у себе, створио је нешто и постигао неки успех. Целог живота сам био радан и амбициозан и зато сам успео.

Кад не говори о адвокатури, често се враћа на своје дечачке дане из родног Вргинмоста на Кордуну и Карловца где је кренуо у гимназију. Почетком рата 1941. године из новостворене НДХ његова породица бежи у Србију, у Јагодину. И сада, много деценија касније, сведок је новог геноцида. Никако не може да се помири што је суд у Хагу рекао да "Олуја" није геноцид, већ "само" етничко чишћење. Целог живота је радио и сматрао да је правда спора и да је достижна. Тако се нада да ће једног дана свет рећи праву истину о томе шта се вековима догађало Србима на овим просторима.