ПСИХИЧКИ болесник Дане Бићанић из Сремске Митровице убио је ове недеље мајку кухињским ножем, после чега је себи пререзао врат. Недељу дана пре, током новогодишњих празника, Власта Анђелковић обрачунао се секиром са осамдесетогодишњом мајком Радмилом, у београдском насељу Калуђерица.

Тако се наставља крвава серија породичних убистава и почетком ове године.

Лане, према подацима МУП Србије, извршено је 51 породично убиство и тешко убиство, у којима је страдало 57 особа, од којих само једна није била члан породице. У 10 случајева убице су после злочина пресудиле и себи. Годину дана пре тога, почињено је 40 убистава у кругу најближих, а усмрћене су 43 особе, од којих две нису биле чланови породице. Четворица убица починила су самоубиство.

Из године у годину расте број најдрастичнијих облика насиља у породици. Психотерапеут Зоран Миливојевић, упркос великом броју злочина које „потпишу“ психијатријски болесници, тврди да је главни повод, ипак - љубомора.

ОПРАВДАНјЕ ЗА БРУТАЛНОСТ ПОРОДИЧНА разрачунавања су брутална јер се поступа из мржње, каже Зоран Миливојевић. А код убистава које почине љубоморни мужеви реч је о мржњи особе која сматра да је незаслужено искоришћена и одбачена, и која у претходним поступцима жртве види оправдање за бруталност. Типично је да овакви починиоци себе доживљавају као жртву, а бившу партнерку као агресора, а убиство виде као праведно. - Пораст тавких убистава још један је од знакова регресије у моралу, култури, економији, па и менталитету. У друштву се промовише борба против насиља. Али, насиље је само један од начина на који се изражавају међуљудски конфликти. Треба лечити и узрок, а то је у овом случају борба против посесивности, против зависности од љубавног односа или особе, мора се промовисати толерантност, право на раскид, на другачији избор - каже Миливојевић.

- Убиство је истовремено и нека врста симболичног самоубиства, између осталог и осуда самог себе на дуготрајну затворску казну - каже Миливојевић. - Када се пар разведе јер није могао да направи одговарајућу везу или брак, то је зато што, упркос томе што може да постоји љубав, они имају различите представе како би веза требало да изгледа. Међутим, једно од њих, обично бивши муж или партнер, не прихвата развод. Он сматра да је искоришћен и одбачен, и снажно пати, често пије.

Почиње да се осећа као губитник, емоционално зависан од бивше партнерке, па не види смисао живота без ње. Посебно ако је она остварила другу везу у којој је задовољна. Нју види као победника и заузима став: „Ако нећеш бити моја, нећеш бити ничија. Ако ја морам да губим, изгубићеш и ти.“ Та логика је, наглашава овај психотерапеут, посебно какрактеристичан за убиства која су праћена самоубиством.

- То је освета одбаченог мушкарца који не прихвата да је одбачен, који не види будућност. Посебно забрињава што у последње време све чешће овакви мушкарци усмрте и заједничко дете или децу - каже Миливојевић.

Повећање броја ових убистава може се повезати и са кризом. У тешким временима, влада економски песимизам и људи не виде перспективу па траже уточиште у породичном кругу. А онда, када ту нешто није у реду, то доживљавају катастрофично, страсно, што води у трагедију.

Две старе мајке убили су синови за само недељу дана. Нада Сатарић, из удружења „Амити“, није, међутим, изненађена:

- Не могу да оценим да ли је све више насиља над старим родитељима или су они сада храбрији, па то пријављују. Дуго су крили због страха од потомака, али и срамоте шта су дочекали. Мислили су „ако пријавим, шта ћу сутра? Ко ће да ме гледа?“ Посебно су крили ако су им деца психички болесна.

И Нада Сатарић верује да су сиромаштво и беда окидач за сукобе. Кад родитељима нестане пара да дају деци или унуцима, а ови су остали без посла, нервозни су, агресивни, бесни, немају решење, наду, често огрезли у алкохол или дрогу...

- У нормалним околностима, психичке болести би се лечиле, држале би се под контролом. Овако немају ни за лекове. У време кризе сва патологија избија на површину - закључује наша саговорница.

Весна Станојевић, координаторка Саветовалишта за борбу против насиља у породици, примећује да деца све чешће убијају родитеље. А тренд је да се психички оболели пуштају на кућно лечење:

- Можда би и могли да функционишу на адекватним терапијама, али њихове мајке се жале да неће да узимају лекове. Не зна се ко врши процену да ли је неки болесник довољно здрав да напусти затворску болницу и оде кући на викенд. И да ли је икада ико одговарао због погрешне процене, када тај почини убиство?!

Прошле године, према статистици Саветовалишта, 29 жена је убијено у породичним свађама. Сличано је било и у 2011. Насиље ескалира нарочито за време празника и непосредно после њих, и тада се више пребијених мајки и супруга јавља сигурним кућама.

- Породица је тада на окупу, па, ако је дисфункционална, епилог може да буде страшан. Једно друго почињу да оптужују, често под дејством алкохола.

ЛОШИ УЗОРИ ЧЕСТО се поставља питање да ли писање медија о насиљу, посебно породичном, укључујући убиства, повећава број насилника. Наши саговорници се слажу да медији не могу да створе проблем, јер он већ постоји, али могу да понуде узор некоме ко је на граници да нешто учини. - Када се о неком поступку детаљно пише, то омогућује поистовећивање читалаца са жртвом, што је и намера медија. Али појединци се могу поистоветити и са насилником, могу у његовом поступку видети узор, могу видети некога ко има исти проблем као и они, а ко је скупио храброст да „то“ и учини - сматра Миливојевић.

Алкохол, међутим, није објашњење. Уосталом, од укупног броја породичних насилника свега 37 одсто су алкохоличари. Остали не пију, не дрогирају се...

Насилници су чешће мушкарци, неретко бахати и бучни у друштву, воле да скрећу пажњу на себе. Тиме прикривају комплексе, несигурност и унутрашње проблеме.

Жртве су жене и деца, или остарели родитељи, који су превише размазили синове, или пак били прегруби према њима, па их научили таквом опхођењу.

Жене-жртве су већ имале пуно искуства са породичним злостављањем, било што су и саме биле жртве или су биле сведоци насиља оца над мајком. Када се разведу, оне обично нађу истог таквог мужа.

Дешава се да су насилници и жене - мајке над децом, и ћерке над родитељима и снахе над свекрвом. Ови случајеви су, ипак, ређи.

Подаци републичког завода за статистику показују да се годишње поднесе око 3.500 кривичних пријава за насиље у породици, око 1.800 за недавање издржавања, стотинак за запуштање и злостављање малолетног лица...