Маглић - највиши врх БиХ и Републике Српске висок 2386м н/в је изазов за сваког планинара. Љубица Станић, осмогодишња планинарка из Источног Сарајева, девојчица која сада треба поћи у трећи разред основне школе је најмлађа планинарка из овог града, а можда и РС и БиХ (или међу најмлађим) која је изашла на врх Маглић “Поштаревом стазом” и истом се вратила.


Према речима искусних планинара, постоји велика разлика којом стазом се иде, је ли то стаза са Трновачког језера где нема детаља пењања стене и постављених сајли или је то стаза са Пријевора и “Поштарева” стаза где имају сајле и доста тешких детаља за пењање, а посебно за силазак где и одрасли искуснији планинари имају потешкоћа.

Ову авантуру, звану „успон на Маглић“ Љубица је успела да оствари уз оца Миодрага, искусног планинара. А како је њен дечији сан преточен у стварност, препричавају заједно, кроз сликовите описе пуне емоција.

Љубица је често гледала наше слике и видео снимке са успона на овај врх, а онда би узела бојице и папир па цртала планину и врх онако како га је доживљавала. С времена на време би ишла на поједине планинарске туре прилагођене њеном узрасту, али је стално питала за Маглић. Објашњавао сам јој да је то највиши врх државе висок 2386м н/в, да за то треба још да порасте, да је то озбиљна планина и да је то доста напорно, да има сајла и да се мора знати пењати, као и имати добру кондицију и да ће некада ићи на Маглић, а она ме је сваки пут изненађивала својим одговорима. Њена одлучност и упорност ме натерала да почнем размишљати о њеном покушају успона на Маглић. Договорили смо се да почнемо са припремама мислећи да ћу ја то успети да продужим за барем још годину дана.



Љубица није тек тако могла поћи на успон. Иза тога је било много припрема и учења са оцем, који јој је пренио своје знање. Она је активно учествовала у свим активностима, од одласка у продавнице планинарске опреме, куповине опреме, одласке на лакше успоне Волујак, Требевић, Височица, Трескавица, водопад Скакавац, Трновачко језеро итд. Сваки пут је превазишла очева очекивања али је превазилазила и свој узраст.


- У припреме смо укључили и вожњу бицикла, а у кући би се често играли са планинарском опремом учили како се шта користи, гледали фотографије и разговарали о планинама. Маглић је заиста озбиљан врх и за доста старије и искусније планинаре, а посебно тзв. “Поштаревом“ стазом којом смо планирали да извршимо овај успон. Пре саме одлуке да ли да идемо, било је потребно испробати успон уз сајле и да ли постоји страх од висине, а за ту вежбу отишли смо на Трескавицу у подножју врха Трескаћ, на доста тежак терен пун сипара, зарастао и великог нагиба, да бисмо вежбали успон сајлом уз кулоар. Ту сам остао без текста. Љубица је савршена, ниједан погрешан потез, сваку реч је упијала, а покрети и вештина којом је радила су били као да годинама пење такве детаље и користи опрему. Рекла ми је: “Тата, идемо на Маглић само док мало прођу ове врућине”. Ја више нисам имао одговор. Пратили смо временску прогнозу и одредили да дан успона буду 27. и 28. август, каже Миодраг.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Планинар Миодраг Станић открива све лепоте тајновитог Маглића (ФОТО/ВИДЕО)

Затим су Љубица и он направили план, а на успону им се придружио њихов кум Предраг Крстовић, чему се Љубица посебно обрадовала јер он прави најлепше фотографије и има велики фотоапарат, те су знали да ће путовање бити овековечено добрим фотографијама.



Кренули смо према Тјентишту у “Домаћинство Иконић” где ће нам бити као и обично база, гостопримство, угодан смештај и све што нам је потребно да бисмо сутрадан одморни и спремни кренули на завршни успон. Договорили смо се да устајање буде у 05.30х, на први звук аларма на телефону већ је била ван кревета и почела са облачењем. Вожња кроз прашуму Перућицу до полазне тачке “Локва Дернечиште” и полазак на стазу у 07.30х. На почетку стазе стоји маркација и табле обавештења према којима је до врха Маглића потребно 4 сата, а то значи да толико треба одраслом просечном планинару. Пење се око 800м висинске разлике у доста краткој стази, што значи да је велики успон. Стазу као и сам Маглић познајем одлично, али сада је другачије, препричава Миодраг и наставља даље са описима ове несвакидашње приче. У првом делу стазе крећемо се кроз шуму, где уз стазу беремо малине и шумске јагоде. Прву паузу правимо на ливади са које се пружа поглед на сам масив и горостаса који нас чека високо горе, окружен засташујућим стенама. Доручак на ливади са погледом на Маглић. Настављамо кретање до почетка стена где су постављене прве сајле. Стављамо на себе потребну опрему, кацигу, појас, осигурање и крећемо уз стене, мокре и клизаве. Грешка се не сме десити. Проверавамо све још једном, спремна је. Ја идем први, Љубица је ужетом везана за мене, а Пеђа иде иза ње да помогне. Савладавамо прву стену где почиње сајла уз њен коментар: “Е, ово је право планинарење”. А онда једну за другом глатка камена плоча, пречање преко стене, велики усек, закачи се, прекачи се, стална динамика покрета. Љубица свако упутство слуша и до крајњих детаља ради по пропису. Планинарио сам са доста планинара, посебно по Маглићу, али такву одговорност, такав фокус на радњу нисам видео. Покушавам да правим чешће паузе да се не умори, да попије довољно течности и направи предах, освежи се, поједе чоколадицу или суво воће. А она ми каже: “Само ти говориш хоћемо ли мало одморити” и смех.
Настављамо стрмим делом према превоју одакле се види врх. Сунце већ добро греје, али као и увек на планини има мало свежег ветра. Прилазимо завршном делу, пењемо се уз брид стене где је са десне стране литица, дубока неколико стотина метара. На том делу нема сајле и постављеног осигурања, па сигурним и пажљивим кораком прелазимо тај део и излазимо на сам врх Маглића у 12х. Схватам да смо само пола сата ишли дуже од написане сатнице на табли,на почетку стазе.



На врху је било пуно радости, а оно што је Љубица изјавила деловало је као да се ради о дугогодишњем планинарском искуству.

- Ово је само пола пута, треба се и вратити одакле смо кренули, како си ми рекао, а честитање је тек када се вратимо сигурно и безбедно, успон није обавезан али повратак јесте, рекла је Љубица, а то је одушевило њеног оца.

- Колико је пажљиво слушала наше разговоре, а мислио сам да није запамтила ни део тога. Ручак на врху, облак заклања сунце, прави нам хлад, време за пожелити,уживамо у погледу, показујем јој сада куда смо ишли на Трновачко језеро, где је Волујак, а где је Зеленгора где ћемо ићи… Одмор на врху са уживањем, Пеђа је легао на траву, заспа, стављам подметач. Заспа и Љубица. Посматрам је, миран дечији сан. После одмора уследио је повратак који је на оваквим стазама увек тежи део јер је потребно отпењавати уназад поједине делове или лицем бити окренут према провалији што може изазвати страх и панику. Силазимо са вршног гребена, а онда лакшим делом до места где нас чекају сајле, отпењавање и решавање ситуација. Силазимо полако и сигурно, решавајући једну за другом, степеник по степеник, стену по стену. Силазимо на онај сигурнији део који води ливадом.


Из правца Дурмитора долазе тамни облаци, мало пожурујемо као да нисмо већ девет сати провели у планини. Долазимо до аута, сада смо на сигурном, честитање и право одушевљење. Знајући шта Маглић значи у свету планинарства, излазак једне осмогодишње девојчице која се планинарењем бави мање од годину дана, активније тек три месеца је за сваку похвалу, дивљење и слободно се може назвати подвигом. Правимо супу за опоравак, али јако невреме нас је натерало да је поједемо у ауту, пљусак, шума, грми, сева, а ми у возилу на сигурном, смејемо се и анализирамо. Опет нам је Маглић дозволио да будемо срећни, дао нам је прилику, ускладио је време и услове, а ми смо му се захвалили и обећали да ћемо се дружити још много пута, закључује Миодраг.

На лицу мале осмогодишњакиње видело се задовољство, а она није још увек била свесна ситуације и свог успеха у планинарству. Осмех није силазио са њеног лица и умор се није видео. А онда су кажу сви заједно схватили да су исписали једну непоновљиву авнтуру о којој ће се дуго причати, јер ће ова мала и храбра девојчица бити вероватно прва која се попела на највиши врх државе са само осам година и несумљиво ће постати узор другој деци.