УПРКОС чињеници да је оснивач Рудника мрког угља у Угљевику, који је учинио прогрес за људе мајевичког, подмајевичког краја и Семберије, Цвијетин Јосиповић је деценијама "затурен". Иако о његовој значајној улози постоје сведочанства у аустријским и сарајевским историјским архивима, потпуно изостаје пажња у крају из кога је потекао.

Јосиповић, рођен у Богутову Селу, у засеоку Сарије, код Угљевика, био је не само велики рударски стручњак, оснивач и личност која је пустила рудник у рад, већ и нека врста "рударске мајке". Тако су камарати из Угљевика, још 2. маја 1919. године, поводом две деценије рада копа, поставили плочу њему у част, као оснивачу рудника. О њему, као оснивачу, потврду је издала тадашња управа Јавног рудника Угљевик, 2. маја 1919. године, о чему породица има доказ.

О њему, данас, нема никаквог белега у завичају. А оно што његове потомке највише боли јесте подметање неких злурадих мештана да је, наводно, био близак НДХ режиму 1941-1945. године и да је примио католичку веру. Међутим, званични документи, које нам је послао његов унук Владимир Јосиповић из Немачке, све то демантују - од извода из матичне књиге рођених до потврде да није могао бити "привржен" било коме до 1945. године, јер је умро 1943, и то од тифуса.

ПОДМЕТАЊА давно преминулом Угљевичану, кога по добру памте многе породице рудара, почело је отприлике када је породица његовог унука Владимира Јосиповића покренула иницијативу да се по његовом имену назове неки од тргова или нека од улица у Угљевику, дакле, у крају где је рођен, стварао и где почива 76 година.

А о томе колико је био "близак окупаторима" сведочи и изјава снахе његовог сина Стевана, такође рударског делатника, из 20. децембра 1951. године, када је затражила одштету од СР Немачке "зато што су СС официри одговорни за смрт њене ћерке, 15. децембра 1944. године, када је имала непуних седам и по месеци". Радојка је сведочила да је припадник СС седам пута чакијом ударио у тело детета, наневши му смртоносне повреде, које је видела и друга кћеркица Смиља, која се од тога никад није опоравила.

- Говорила сам му да ми муж Стеван ради у руднику који је био ограђен трновитом жицом, као сужањ за потребе немачке војске, али то СС официру ништа није значило - написала је Радојка Јосиповић, којој је, седамдесетих година, на још неразјашњен начин, измасакриран син Саво, у Марсељу у Француској, миран, фин, образован и повучен човек, који је у ту земљу отишао трбухом за крухом.

Цвијетин Јосиповић


КАКО каже Владимир Јосиповић, кога у свему подржава његова породица, као и други потомци Цвијетина Јосиповића и поштоваоци тог паметног, вредног рударског експерта, да је његов деда био то што о њему говоре неозбиљни људи, не би дозволио да му син буде сужањ у руднику, у жицама, и да му тако настрада скоро тек рођена унука.

Јосиповићеви потомци, пре свега породица његовог унука Благоја Јосиповића, великог родољуба, човекољупца и хуманисте, недавно преминулог, напустили су Немачку и вратили се у завичај, да бране свој род и кућна огњишта од првог до последњег дана. Ова фамилија очекује да лажима, коначно, неко од надлежних у Угљевику, РС и БиХ каже - доста. А у најмању руку је чудно што срамне етикете деле они који величају људе попут Богића Богићевића, родом из овог краја, чија је улога у најдраматичнијим тренуцима за Србе крајем прошлог века добро позната.

Прочитајте још: Цвијетин „мајка рударска“

Уз свој род јд, све време, на разне начине, био и Цвијетинов унук Владимир, са супругом Цвијетом и сином Лонгином, који не одустаје од намере да се исправи неправда о њиховом претку, кога није затурила историја, пошто је присутан у архивима, али јесу људи.

СВЕДОЧЕЊЕ

НИКОЛА Зељић из Прибоја, рођен 1920. године, дао је нотару у Немачкој још 1987. године изјаву о свом управнику Цвијетину, пошто је радио у руднику од 1936. до 1939. године, само годину дана пре него што ће оснивач копова под Мајевицом отићи у пензију. Зељић указује и на то како је Јосиповић сачувао српске главе јер много млади људи током Првог светског рата нису отишли у борбу против своје браће у Србији.

- Користио је право које је добио од Протектората тадашње Аустроугарске монархије, да прима раднике, током читавог рата, па су запослењем у експлоатисању ћумура многи млади људи сачувани од насилног слања на фронт против истонационалне Србије, а то његово дело је у сећањима многих житеља широког округа, а не само Мајевице и подмајевичког краја. Још као млад рудар сазнао сам да се његов карабин-лампа и гвоздени штап налазе у Музеју БиХ и у архивима СР БиХ - сведочио је Никола Зељић.