ДА је истина у тврдњи да нема тешког посла који жена не може да савлада, потврђује животна прича Приједорчанке Мире Радић. Једна је од ретких жена које виклују електромоторе. Посебна је и по томе што се овим послом свакодневно марљиво бави, иако је у седмој деценији. Овим занимањем, неуобичајеним за жену, зарадила је пензију, а и данас је један од најтраженијих приједорских мајстора.

А СВЕ је почело готово случајно, пре скоро пет деценија, у некадашњем приједорском привредном гиганту "Целпаку", где је конкурисала за посао - куварице.

- Предала сам молбу за посао куварице, али сам, као добар ђак, са још три девојке, завршила на радном месту виклера електромотора. Тада нисам тачно ни знала о чему је реч, али сам отишла на занат и учила од мајстора. Била сам жељна знања, ишло ми је од руке и одмах сам заволела посао - присећа се Мира својих почетака.

Да би појаснила своје занимање, објашњава да је потребно много стрпљења и, како каже Мира, игре живаца.

- Најједноставније речено, ми, виклери, из мотора вадимо стари бакар и стављамо нови, замењујемо све што треба заменити и пуштамо мотор у погон - објашњава Мира. - А колико је био озбиљан посао у "Целпаку", довољно је рећи да је Фабрика целулозе и папира имала чак 3.000 мотора које смо поправљали. Били су то огромни мотори од 100 киловата, па нас је радило по двоје.

ТАКО већ деценијама виклује моторе и, како каже, никада се није покајала због избора занимања. Занат злата вреди, јер је током протеклог рата, захваљујући њему, прехранила породицу. Сећа се да су то била најтежа времена, када је остала без посла, али се у очају осмелила да покуша самостално да се бави викловањем мотора у својој радионици.

Прочитајте још: Варилац Јелена Аћимовић-девојка са нејспретнијим рукама на свету!

- Нисам имала шта да изгубим. Једноставно, посао сам покренула у свом дворишту, из нужде. Имала сам основно, а онда је посао кренуо и почела сам да зарађујем. Како тад, тако и сад. Додуше, сада много мање, јер ми је сасвим довољно да месечно поправим два мотора и тако, додатно, уз пензију, зарадим за нормалан живот - каже Мира.

ИМАЈУЋИ у виду да је њено занимање неуобичајено за жену на Балкану, увек је била атракција. И као млада, а поготово данас. Каже, многи који дођу код мајстора не верују да је она стручна, пре свега зато што је жена. Ипак, Мира је на то одавно навикла, па све зачуђене, својом спретношћу, брзо разувери.


И баш због те спретности, њена радионица ни данас није пуста. Увек неко тражи помоћ и увек је некоме потребан виклер или виклерица, како Мира себе назива.

НАСЛЕДНИЦИ

ЈЕДИНУ приједорску "виклерицу" мучи што своје умеће нема коме да пренесе.

- Моји синови нису заинтересовани, а нема ни других који би желели да науче овај посао. Некако, данас нико није заинтересован за занат. Када би млади схватали колико такво знање вреди, два пута би размислили - каже Мира Радић.