МЕЂУ још само четворицом живих учесника Народно ослободилачке борбе у србачкој општини, најстарији је Драго Драгојевић, који је закорачио у 95. годину живота. И живи сам у породичној кући у селу Ножичко. И њега је, као и осталу тројицу бораца, посетила делегација Удружења СУБНОР Србац, предвођена председником Богданом Давидовићем, поводом обележавања Дана победе над фашизмом, и уручила му пригодни пакет са прехрамбених производима.

Виталан, добро види и чује, а Драгојевићу је једино проблем што мора три пута седмично да иде на дијализу у Лакташе. Брига о овим пацијентима у Српцу је добро организована јер санитет долази на кућну адресу и вози по неколико њих... Старина је по природи шаљивџија, па пева народњаке, прича вицеве и тако забавља своје суграђане...

- МОЈИ родитељи, Петар и Даринка, имали су три сина и три ћерке, ја и моја супруга сина и ћерку, а њих двоје су ми подарили троје унучади. У моје време село је било пуно деце, граја се чула на све стране, а сада у Ножичком има 150 празних кућа и само 99 ђака у деветоразредној школи - каже Драгојевић.

Брине га, каже, бела куга која је опасно завладала...

- Када сам ја ишао у први разред, код учитеља Новака Калуђеровића из Црне Горе било је више од 30 ђака, а сада у суседном селу Мартинцу није уписан ниједан првачић - забринуто прича старина Драго.

СА навршених 16 година одлази у партизане, у 18. бригаду, и имао је једну незгоду због које је једва остао жив.

- Једне ноћи 1944. године ишли смо у јуриш и по мрклом мраку ударио сам главом у дрво и онесвестио се. Нисам долазио свести дуже времена и моји другови мислили су да сам отишао Богу на истину - присећа се Драго.

Прочитајте још: Србац: Учитељица распаковала дар после 33 године

Тек у лето 1960. године појавили су се ратни другови:

- Посетио ме у селу Бошко Николић, бивши командир чете из Прњавора, који је чуо да сам жив и донео ми ратни дневник да ми покаже забелешку да сам погинуо. Дуго смо евоцирали ратне успомене - описује Драго своју ратну срећу.

Драго показује слику оца и његову Споменицу


ПРИ крају рата је, каже, био веома ожалошћен када је сазнао да је његов отац Петар, који је као ратни заробљеник одведен на присилан рад у Беч, погинуо.

- Сазнали смо од Ножичана Милоша Дусића и Чеде Њежића, који су дошли из заробљеништва, да је отац страдао 25. јануара 1945. за време бомбардовања савезничких снага, тако што је истрчао из склоништа и зграбио једног малог Италијана да га спасе, што му је успело јер је дете остало живо, али он нажалост није. Мајка Даринка 1966. је пронашла где је сахрањен на једном од бечких гробаља и уз помоћ Здравка Јагодића и Ранка Добрњца подигла споменик, који је недавно обишао унук Бојан и донео ми фотографију - каже Драго Драгојевић, најстарији борац овог краја.

ОЧЕВА СПОМЕНИЦА

ПОСЕБНО је поносан на Споменицу коју је отац Петар добио посмртно, као вечну успомену у славу палих бораца НОР-а, која је издата 29. новембра 1950. године са потписом врховног команданта Југословенске армије Јосипа Броза Тита и секретара СУБНОР-а Југославије Александра Ранковића.

Шаљивџија Драго каже да је стекао чин капетана прве класе, а његов син Петар чин мајора у најновијем рату 1991-1995. и да му није право што не може да командује старијем официру.