ЗА дуг и срећан заједнички живот не постоји формула. То се једноставно тако само од себе намести. Наравно, поред љубави, потребно је и обострано велико разумевање и толеранција, јер живот је "најтежа ставка у животу" и треба га знати проживети.

Прочитајте још: Дијамантска љубав Данке и Друшкана!

Овако причају Марија (83) и њен супруг Анђелко Тодоровић (82) из Сувог Поља, код Бијељине, који су ових дана прославили 65 година заједничког живота.

- Марија је моја љубав од малих ногу. Кад је пристигла за удају, не бих ја још да се женим, слатко ми момковање, али богами, све више момака који се интересују за Марију. "Анђелко, остаћеш без цуре, удаће се" навале моји да ме плаше и убеђују, и ја се оженим у осамнаестој години. И није ми никад било жао због тога. Годину дана касније роди нам се ћерка Драгица, па син Милојко - прича живахни старина.

Прочитајте још: Злато за 40 година брака

Анђелко је пензионисан као рударски надзорник рудника "Крека".

Добро зна шта је рударски хлеб са седам кора, али с поносом истиче и подсећа на радне победе и ударничко време, када се годишње копало по милион тона угља... И у дворишту је поставио споменик свом рударском хлебу, каже.

- Све ситне неспоразуме у браку, ми смо решавали брзо, у ходу, без сувишног "звоцања" и "једења џигерице". Знала сам за све Анђелкове послове и обавезе, и то сам поштовала - каже бака Марија, која је недавно оперисала кук, и мало спорије хода, али не одустаје од старе домаћинске праксе, да гост, путник намерник мора бити послужен кафом и колачима...

У моје време, основно у породици је било, да се знао ред у кући, и на њиви, и у колу када момци и девојке заиграју. Млади данас, без пуно труда хоће све преко ноћи, и добра кола, и стан и удобан живот... Мораш у животу ићи постепено, корак по корак, уз лествицу која није превише подигнута... Ветар увек поломи оне највише гране. Некада је било велика срамота развести се, а данас се млади разилазе након неколико месеци заједничког живота - каже бака Марија.

Тодоровићи истичу да су задовољни својим животом, уздајући се да их здравље још послужи, а додатна срећа је смех и радост петоро унучади и двоје праунучади...

ШЕШИР

АНЂЕЛКО се поноси и шеширом, за који тврди, да га је током рата носио Владимир Назор. Добио га је случајно од пријатеља који га је пронашао одбаченог. Касније је утврђено да је шешир некада красио музејску поставку на Сутјесци...