Писма Матилди К.", први роман новинара и публицисте Мирослава Јанковића, побудио је пажњу и критике и читалаца. Промовисан је у Источном Сарајеву, другог дана 21. међународног фестивала малих сцена и монодраме.

Јанковић, који је почео да пише у позним годинама, каже да нема правила како треба писати, ни кад треба почети писати.

- То је дубоки, мутни, а страсни порив у човеку и никада се не зна кад ће он и којом снагом у вама набујати. Пуна је литература примера да су многи почели да пишу рано, писали су много цели живот и нису далеко стигли, као и примера да су други почињали касно, а стигли подалеко или донекле. Ја бих волео да стигнем макар донекле - објашњава Јанковић.

Он подсећа да се новинарством бави 45 година и додаје да су га многе колеге хвалиле да пише стилом на граници литературе, као и да су га "хушкали" да иде у писце, тако да је на крају одлучио да ту границу прекорачи и да након многобројних новинарских текстова, предговора, рецензија и критика напише и свој први роман.

КЊИГА ЋЕ СВАКОГА У ЧУДУ ДА ОСТАВИ ПИСАЦ Владимир Кецмановић у рецензији овог романа истиче да су "Писма Матилди К." књига "која би - пре него иједна друга написана на српском језику - имала шта да поручи романима Аргентинца Ернеста Сабата". - Она ће у чуду да остави свакога ко је прочита, као што је у чуду оставила и онога ко записује ове редове - написао је Кецмановић у рецензији Јанковићевог књижевног првенца.

Према његовим речима, Матилда је сложен лик, који има више личности у себи, и због тога је у роману и назива "вишеструком особом".

- Она у себи носи разних зала, али и неких натруха доброте, уоквирених у блиставу лепоту, коју ја називам "узалудном телесном естетиком". Она је особа оштро преполовљених талената, а то боли, и набујалих амбиција које пониру и умиру у њеној певачкој немоћи. Али она је и оно процеђено животно искуство које мушкарац добија у наследство од својих жена - објашњава Јанковић.

Јанковић сматра да српска књижевна сцена данас личи на "азил једној од наших несавладивих страсти - скрибоманији".

- Пише се много, и превише, а чита премало или никако. Свако пише, јер је лако књигу и припремити и објавити, али није све књига. Све је више фељтонистике, те сувишне лексичке "шљаке", чак и у књигама озбиљних писаца, јер је тако лакше попунити простор између страница чисте и процеђене књижевности - констатује Јанковић.