ПОСЛЕ завршене средње школе у коју су заједно ишле, бабице Свјетлана Ружојчић и Војна Лазаревић су истог дана, 30. јула давне 1975. године започеле стаж у добојском породилишту.

За 40 година проведених у Болници Добој и овој служби, било је много лепих дешавања, дивних догађаја, анегдота, прича овај женски тандем.

Оне су порађале и мајке и ћерке, и на то су изузетно поносне. Кажу, најсрећније су биле када дође млада трудница и тражи неку од њих са образложењем да је и њихову маму породила. Док су млади очеви од узбуђења врло често њих грлили и њима честитали, као да су бабице добиле принову.

Кад говоре о броју порођаја са ове дистанце, чини им се да их је било безброј.

- Немогуће је тачно рећи, али сама чињеница да смо на годишњем нивоу пре рата имали око 3.600 порођаја говори којим интензитетом и темпом смо морали да радимо. После рата, тај број се, нажалост, упреполовио, па је на годишњем нивоу просек око 1.500 порођаја - каже Војна за "Новости".

На ово се надовезала Свјетлана:

- Сећам се један дан, кецељу нисам скидала, 13 порода имала сам за једну смену. Млађа колегиница је ужурбано папирологију попуњавала, а ја дочекивала једно по једно бепче.

Причају да је било дана када се од порођајних столова нису одвајале, само су се породиље смењивале.

- Било је тог дана њих десетак за пород, док њој просто још време није било, а она је за мном ходала и говорила: "Сестро, зашто ме не волите, па хоћу и ја да се породим? Њен лик ми је данас, 20 година касније у сећању, породили смо је пред крај смене, па је схватила да је ништа мање не волим него остале труднице - присећа се Војна уз осмех.

- Сећам се и једне труднице, давних година је то било, њих 14 се тај дан порађало, трудница које се сећам ходала је и само говорила: "Ајме мајко моја"! Али, то је било тако тихо и симпатично да смо после, дуго то помињали, ми који смо радили тај дан, чак је и доктор дежурни од тада знао рећи: "Ајме, мајко моја" - присетила се уз осмех Свејтлана.

Након 40 година проведених у Служби за гинекологију и акушерство, бабице истичу да је било много дешавања, књиге би се могле писати о томе.

Променили су се многи шефови, главне сестре, колегинице, али оне су увек остале на свом задатку, трудиле се да буду приступачне свим породиљама, да им саветима олакшају сналажење у новој животној улози.

Обе су увелико баке, а млaдим генерацијамa поручују да без труда, залагања и оптимистичног приступа нема успеха.

Свјетлана каже и да се младе генерације труде, а ово је посао пун изазова и велике, можда највеће одговорности.

- Верујемо у младе колегинице. Морају свакодневно да уче, прилагођавају се и никада да не забораве, пацијенткиња је увек на првом месту - поручила је Светлана.

САВЕТИ

ВОЈНА и Свјетлана имају, кажу, два посебно важна савета за младе колегинице. Први је да насмејана мама и нахрањена беба морају бити задатак свих бабица. Осмех и лепа реч за сваку мајку или ону која ће то ускоро бити мора постојати, савети су бабица, које су саме увелико и баке, а радиће кажу још до средине следеће године.

ТРОЈКЕ

За 40 година проведених у породилишту, кажу, имале су срећу да многе мајке усреће, а наравно никад неће заборавити порађање тројки. Обе су имале по један такав случај, док је двојки било много.