Једанаестог дана, једанаестог месеца, у једанаест часова 1918. године званично су престала борбена дејства у Првом светском рату. Примирје је потписано у специјалном штабном вагону маршала Фердинанда Фоша, усред шуме близу раскршћа Ретонд код града Компијења, у раним јутарњим сатима, у 5.15. Одмах је упућен телеграм трупама са обе стране линије фронта да у 11 часова обуставе борбу и остану на достигнутим линијама до даљег наређења. У исто време, звона широм Француске огласила су да се предала и последња непријатељска сила. На Западном фронту оружје је умукнуло. Два сата доцније, у седишту Врховне команде, у месту Спау, немачки цар Вилхелм Други званично је абдицирао и тако је немачко царство престало да постоји. Силазећи са престола, кајзер је изговорио реченицу која ће у много чему разјаснити пораз сила Осовине у најужаснијем сукобу који је свет видео:

- Срамота, шачица Срба је одлучила судбину рата!

Немачку делегацију предводио је Матијас Ерцбергер, посланик и шеф партије центра, цивил, који ће потписати капитулацију. Због тога су га немачки националисти убили као "издајника" у атентату 1921. Чињеницу да примирје није потписао официр, нацисти су касније искористили да порекну да се немачка војска икада предала.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Помен херојима на српском војничком гробљу у Тијеу

Поред Ерцбергера у делегацији су били генерал Фон Винтерфелт и капетан Фанселов. Немачка делегација, са белом заставом у рукама, упутила се на преговоре 9. новембра. У савезничкој делегацији, поред маршала Фоша, седели су сер Рослин Вемис, адмирал Британске ратне морнарице и француски генерал Максим Веиган.

Уместо предлога за "часно" примирје, којем су се Немци надали, маршал Фош их је у име савезничких снага дочекао с низом неприкосновених и неопозивих услова: предаја 5.000 топова, 25.000 митраљеза, 1.700 авиона и комплетне ратне флоте. Немачка армија је добила 15 дана да се повуче са територије Алзаса и Лорене и 30 дана да напусти леву обалу Рајне. Било је предвиђено да потписано примирје важи само 36 дана, али је оно било редовно обнављано све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919.

У међувремену је закључено примирје са Аустроугарском. Уговор о примирју је потписан 3. новембра у вили "Ђусти" код Падове, између делегата Аустроугарске, с једне, и Италије, као представника савезничких сила, с друге стране. Овај договор је ступио на снагу 4. новембра у 15 часова. Аустроугарска делегација прихватила је следеће услове: демобилизација војске, предаја артиљеријског материјала и опреме савезницима, напуштање окупираних територија, омогућавање савезничкој армији да користи комуникације и територију Аустроугарске за напад против Немачке.

Војвода Живојин Мишић је ставио параф на мађарску капитулацију

Крајем октобра 1918. балканско ратиште налазило се у центру пажње светске арене. Србија и Црна Гора су биле ослобођене, Бугарска окупирана, Турска се предала, Аустроугарска се лагано распадала, али је и даље настављала рат. Централне силе спале су на два слова - Немачку и Аустроугарску. Њихове армије су још држале фронтове. Велики делове Европе били су под њиховом окупацијом. Само су на балканском ратишту изгубиле све. Игром судбине, ратни пожар је управо и почео на Балкану. Аустроугарска је напала Србију у којој је видела највећу опасност за свој опстанак и препреку германским империјалистима за надирање према Блиском истоку. Аустроугарску агресију на Србију, предузету на подстицај Немачке, силе Антанте, Русија, Француска и Велика Британија доживеле су као напад на њихове интересе, те су се одмах умешале у рат на страни Србије да би заштитиле своје поседе и стечене позиције.

Убрзо је рат обухватио све важније европске државе, а доцније, током наредне четири године, увучене су готово све земље света. Отприлике 20 милиона људи мобилисано је почетком рата 1914, али се та бројка постепено повећавала и на крају стигла до 70 милиона. Више од осам милиона људи обукло је војничке униформе у Француској, 13 милиона у Немачкој, девет милиона у Аустроугарској, исто толико у Великој Британији (укључујући колоније), 18 милиона у Русији, шест милиона у Италији, преко четири милиона у САД.

Срби прелазе у Срем

Ратни пожар однео је само на фронту десет милиона војника. Двадесет милиона је рањено. У Русији је било два милиона мртвих и пет милиона рањених, у Немачкој - два милиона мртвих и 4,2 милиона рањених, Француској 1,4 милиона мртвих и 4,2 милиона рањених, Аустроугарској 1,4 милиона мртвих и 3,6 милиона рањених. У Британском царству било је 960.000 мртвих и два милиона рањених, Италији - 600.000 мртвих и милион рањених, Османском царству 800.000 мртвих...

Догађаји на балканском ратишту 1918. године, сламање и капитулација немачких савезника, довели су до тога да је Немачка остала сама на бојном пољу. Против себе је имала моћну коалицију држава Антанте и њихових савезника чије је број тих месеци стално растао. Пробој Солунског фронта и офанзива 1918. коју је извршила српска армија, "спада у ред најлепших и најуспешнијих примера стратегијског гоњења у историји ратова по дужини трајања, енергији извођења и постигнутим резултатима. То речито говори о огромној моралној снази српских трупа (посебно Прве армије), које су, готово без предаха, прелетеле огроман простор од Доброг поља до Суботице, прешавши преко 800 километара за 60 дана.

Потписници у француском штабном вагону у Компијењу


Будући да је гоњење обављала углавном српска војска, потпомогнута деловима француских трупа, оно се у појединим моментима косило са основним оперативним начелима и личило је на авантуру. Показало се, међутим, да је тако дрско надирање било потпуно у складу са оперативно-стратегијском ситуацијом на бојишту и да је српско командовање, инсистирајући на гоњењу до крајњих граница могућности људске и коњске снаге, било на висини свог задатка", записао је Петар Опачић у књизи "Србија, Солунски фронт и уједињење 1918."

А само неки месец пре Солунског пробоја, водећи савезнички генерали, процењујући снагу Немачке и њених савезника, чак и после великих победа њихових армија на Западном фронту, у лето 1918, предвиђали су да ће се рат завршити тек 1919. Немци су се повлачили стопу по стопу и успешно су одржавали свој одбрамбени систем.

Међутим, операција српске војске пореметила је равнотежу снага на ратишту у Западној Европи на штету Централних сила, присиливши их да моле за мир пре него што је на главним фронтовима пало коначно решење рата. "Другим речима, победа савезника на балканском ратишту убрзала је завршетак Првог светског рата и снажно утицала на промене на политичкој карти Европе", примећује Петар Опачић.

Српски војници у рову


Солунска офанзива је истовремено показала колико су савезници погрешили када су одбили предлог српске Врховне команде, у јесен 1915, која је тражила да се у Србију упути неколико корпуса и да, у садејству са српском војском, нападну Централне силе с леђа. То је признао председник британске владе Лојд Џорџ, у својим мемоарима, објављеним после рата. Он је написао, "да би рат био завршен највероватније још 1916. године да је идеја српских војсковођа, о удару преко Балкана у позадину Централних сила, реализована 1915. Тиме би се уштеделе огромне жртве које су поднете услед продужавања рата".

Док су на Западном фронту 11. новембра војници славили примирје, српски ратници су се још борили са мађарским трупама за Бачку и Барању. Како је први велики ратни ужас почео у Београду, тако је завеса ове катаклизме спуштена у српској престоници. Мађари, покушавајући да сачувају што више територија, проглашавају се неутралном државом, и стижу на преговоре у Београд 7. новембра. Њихова делегације се среће са генералом Депереом, главним командантом балканског ратишта, и пуковником Калафатовићем, начелником оперативног одељења српског Врховног штаба. Сусрет је прошао без руковања.

Депере је Мађарима рекао: "У овом рату ви сте били на страни Немаца, стога сносите исту одговорност као и они и зато морате бити кажњени као и они. Не сматрам вас неутралном, него побеђеном државом." Уручио им је текст услова примирја од 18 тачака у коме се захтевало да Мађари евакуишу Банат и Бачку северно од линије Марош - Суботица - Баја - Печуј - река Драва.

Када се мађарска делегација вратила у Будимпешту, војвода Бојовић 8. новембра издаје наредбу да се операције наставе "без задржавања, све док Мађари не одговоре на постављене услове за примирје. Овлашћујем команданте дивизија да сами узимају решења према моменталној ситуацији на следећим основама: на северу узети Банат до линије Мароша, на истоку узети линију Бела Црква - Вршац -Темишвар - Арад и десетак километара источно од ње. У Бачкој заузети линију Сегедин - Суботица - Баја."

Шест дана касније, а два после немачког признавања пораза у Компијењу, и Мађари потписују примирје. Потпис са њихове стране ставио је делегат угарске владе Бела Линдер, а испред савезника делегати генерала главног команданта војвода Мишић и француски генерал Анри.

Овај београдски уговор било је последње примирје закључено на крају Великог рата. Аустроугарска је, започињући империјалистички поход на Србију бомбардовањем Београда 12. августа 1914, потпалила Први светски рат у нади да ће брзо покорити "малу Србијицу". Догодило се, међутим, да је потписивањем акта о капитулацији Мађарске, управо у Београду, 13. новембра 1918. после четири године и три месеца ратовања, Двојна монархија доживела неславни крај - оборена је на колена и разбијена.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Трифун носио рањеног краља

НЕНАДОКНАДИВИ ГУБИЦИ У НАШОЈ ЗЕМЉИ

МАЛА Србија је претрпела ненадокнадив губитак од 1,2 милиона жртава, око 550.000 војника и 650.000 цивила. Сваки други радно способни српски мушкарац био је мртав. Зреле девојке удавале су се за старце и дечаке само да би оставиле потомство. Остало је око 300.000 тешких инвалида и пола милиона ратне сирочади. Последње дане боравка у Београду, злочиначки окупатор је провео безобзирно пљачкајући све што је преостало у продавницама и код грађана. Завршавали су прљави посао, који су по наређењу аустроугарске врховне команде започели још у септембру, када је пораз већ био изгледан. Све што нису могли да понесу, уништавали су. Горели су магацини и штале. Прекинули су снабдевање града струјом и водом, а на крају су, у бесу, порушили и железничку станицу.


БРЕСТ-ЛИТОВСКИ МИР

ПОСЛЕ Октобарске револуције 1917, комунистичка власт у Русији била је против империјалистичког рата. Због тога је одмах ступила у преговоре са Централним силама. Марта 1918. потписан је мир у Брест-Литовску. За излазак из рата Русија је морала да се одрекне Финске, Литваније, Летоније, Естоније, Пољске, Белорусије, Украјине. Пошто је и Румунија потписала мир, престао је да постоји Источни фронт.


НАЈВЕЋЕ БИТКЕ ВОДИЛЕ СЕ 1916.

НАЈВЕЋЕ битке Првог светског рата водиле су се на Западном фронту 1916. године. Желећи коначно да сломи француску одбрану, Немачка је напала добро утврђени град Верден. Битка је трајала од 21. фебруара до 18. децембра 1916. Погинуло је око 250.000 војника, а 500.000 је рањено. Као помоћ француској војсци, Енглези су покренули офанзиву на реци Соми, а Руси Брусиловљеву офанзиву.

Битка на Соми имала је циљ да растерети одбрану Вердена. У овој бици први пут су употребљени тенкови. Првом дану битке је претходило седам дана припремне артиљеријске ватре у којој су британске снаге испалиле више од 1,5 милиона граната. Такође, 1. јул 1916. године, из строја британске армије избачено је 57.470 војника. Исте године вођена је и највећа поморска битка код Јитланда.

У легендарним биткама код Вердена и на Соми било је 770.000, односно 1.200.000 жртава - мртвих, рањених и несталих на обе стране. Најкрвавији је био почетак сукоба: 27.000 француских војника гине 22. августа 1914, и тај дан ће остати запамћен као најтрагичнији дан у историји француске војске.