НЕ тако ретко хроничари минулих времена српску престоницу с краја 19. века описују као учмалу, заосталу османлијску касабу. А да ли је то било баш тако? У последњој деценији тог истог века, Београд ће бити један од првих европских градова које је красило улично електрично осветљење. Наиме, 1893. године на Дорћолу почиње да ради прва електрична централа која снабдева трамвај и јавно осветљење са 600 "парних коњских снага". А, дванаест година раније, још 1881. године - Петар Јовановић, који је држао кафану "Хамбург" (данас угао улица Кнеза Милоша и Масарикове, где се управо налази зграда Електродистрибуције), купује "локомобил" са генератором.

Елем, технолошка револуција код Срба започела је у кафани, али не само кад је реч о електричном осветљењу. У једној другој кафани, стотинак метара даље, монтиран је први телефонски апарат.

Млађи Београђани вероватно се и не сећају легендарне кафане "Три листа дувана", која се налазила на углу Булевара краља Александра и Улице кнеза Милоша, на месту где данас зјапи празна велелепна грађевина као споменик тајкунским временима. У тој згради где су била "Три листа дувана", на првом спрату, десио се први телефонски разговор у Београду.

То историјско "ало" изречено је пре 136 година, 14. марта 1883. Само седам година после Беловог проналаска чудесне справе помоћу које се "говори надалеко".

ЧОВЕК који је покушао да за ово корисно средство заинтересује старе Београђане звао се Панта Михајловић, саветник и другар Николе Тесле. Рођен је 1854. године, у срцу Мачве, у селу Богатић, одакле га је један трговац одвео у Беч на школовање. Пут га води у Швајцарску, потом у Берлин, где већ као признати стручњак ради у фирми "Сименс-Халске". За шефа фирме "Сименс-Халске" у Њујорку постављен је 1873. године.

Стекавши известан капитал, а познајући добро све проблеме телефонских уређаја, Михајловић је покушао да и у Србији уведе телефонске везе. Но, стари конзервативни Београд није још био спреман да прихвати предност једне нове технике.

- Био сам невероватан идеалиста. Дођем у Србију, иако сам могао да правим велике послове у Немачкој, Америци или ма где другде, с намером да учествујем у рату 1876. Кад се рат завршио, падне ми на памет да инсталишем телефон у Београду. Нико ту није имао појма о телефону - остало је записано у заоставштини Панте Михајловића.


Панта Михајловић / Теша Николић

Своју замисао реализовао је када је указом од 27. новембра 1882. добио повластицу за подизање телефонских штација у Београду, односно у Србији. Преко огласа у листу "Видело" обавестио је поштовано грађанство да је предузео припреме и да ће приступити раду, па позива "заинтересоване да се пријаве уписа ради". Лице које је желело телефон морало се обавезати "да ће најмање три године плаћати за сваку штацију по вароши износ од 20 динара месечно, а ван вароши од сваког километра по 10 динара више".

Почетком наредне године господин Панта покушава да заинтересује државне органе за свој пројекат. Тако је посетио ондашњег министра војске Тешу Николића, чија су се одељења налазила на спрату зграде у Улици Милоша Великог, изнад кафане "Три листа дувана" и предложио му, да инсталише телефон за војне потребе. Министар га пажљиво саслуша, па га поведе до прозора и покаже му у дворишту три коњаника.

- Видиш ли ове?

- Видим, коњаници...

- Па шта ће мени онда тај твој телефон, кад ови моји момци могу за три минута да стигну до града и јаве шта треба? Ман' се ти ћорава посла...

Међутим, Михајловић је био упоран и решен да га убеди, те оде до пуковника Косте Радосављевића, доцније министра грађевине, и са њим се договори да на своју руку постави телефонску линију од војног одељења до жандармеријске станице на Палилули.

СУТРАДАН, кад је министар стигао у канцеларију, умало га шлог није стрефио: на његовом столу стајао је неки рог из кога је излазио некакав крештав људски глас. Вртео је с неверицом, и понављао:

- То је тај телефон, а ко ли то говори?

Сагињао се испод стола, загледао по ормарима да за сваки случај провери да га ово белосветско спадало не намагарчи.

Иако му је господин Панта неколико пута објашњавао принцип рада, министар војске ништа није разумео. Тек када је разменио коју реч са пуковником Костом, који се налазио с оне стране жице, изашао је и позвао остале официре.

- Господо, хајде да видите чудо невиђено - телефон.

Напори Панте Михајловића да уведе прве телефонске линије уродиле су плодом тек идуће, 1883. године. Прве установе које су телефонски повезане у Београду биле су Велика школа (Капетан-Мишино здање) и Пожарна команда, Двор и Управа града, Народна скупштина и Министарство унутрашњих дела, Народна банка и Министарство финансија.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Немачки професор израчунао: Колико времена другујемо са мобилним

Међутим, нечијим немаром, средства предвиђена за подизање телефонских линија брисана су из буџета за следећу годину, а на Михајловићев оглас јавио се само један претплатник - тада познати индустријалац Ђорђе Вајферт.

Од првог телефонског разговора и безуспешних покушаја Панте Михајловића да за "ово чудо невиђено" заинтересује шири круг корисника до успостављања јавног телефонског саобраћаја у Србији претекло је више од једне деценије. Димитрије Ц. Ђорђевић, један од првих телеграфиста, забележио је да је за време српско-бугарског рата, у току примирја, јануара 1886. године, била успостављена телефонска веза између Београда и Ниша. Врховна команда, незадовољна брзином отпремања депеша, издала је наређење Анти Јовановићу, инспектору војних телеграфа, да за 18 сати успостави телефонску везу између ова два града. Пошто је наређење требало извршити у тако кратком року, покушај је изведен помоћу старих телеграфских жица, које су стварале велике сметње.

ПОВЕЗИВАЊЕ Београда са Нишом очекивало се са највећим нестрпљењем. Разговор су водили краљ Милан Обреновић, из Ниша, и Милутин Гарашанин, министар иностраних дела, из Београда. Везе су биле слабе, тако да се Београд једва чуо. Упозорен да говори јаче, Гарашанин је одговорио:

НИКО НИЈЕ ХТЕО БАКСУЗАН БРОЈ 13 И ПОРЕД истицања потреба и лепих жеља, на позив за телефонску претплату пријавио се мали број грађана. Јавни телефонски саобраћај почиње 1898, са само 28 претплатника. Први је "повукао ногу" Љуба Бојовић, новинар, и његов телефон добио је број један. Кад се дошло до броја 13, стало се, јер га нико није хтео, а један познати београдски адвокат поручио је по свом писару да неће број 13, нити две или три цифре чији збир износи 13. На крају, како то обично бива, све се лепо завршило: телефон број 13 добио је Љуба Срећковић за београдску кланицу. Први међународни телефонски разговор у историји Србије водио се 1905. године између Београда и Будимпеште.

- Величанство, ја говорим тако јако да, кад бих се попео на торањ Саборне цркве, ви бисте ме морали чути у Нишу и без телефона.

Две године касније, на предлог начелника ПТ одељења Ж. Анђелића, у интересу "бржег споразумевања и рада, који у многим приликама ваља одмах у минуту расправити", одобрено је да се Одељење поштанско-телеграфско, веже телефоном са Министарством народне привреде, централом и станичном поштом,Телеграфом и економијом поштанском... За ову сврху одобрен је износ од 1.300 динара за набавку: шест микротелефона по 140 динара, пет система по 70, шест громобрана по 50 и двадесет елемената Лекланшеових по 34 динара. За наднице и непредвиђене трошкове одобрено је још 300 динара. Набавка је обављена код фирме "Тајрих и Леополд" у Бечу, а целокупан посао одобрио је министар народне привреде, 26. јула 1888. године.

НАБАВКА материјала и апарата, доношење законских аката о регулисању јавног телефонског саобраћаја потрајало је готово пуних девет година, све до маја 1897, кад је прорадила прва централа са три тендера и 50 бројева и била постављена у згради "Коларац" у којој су се тада налазили Главна београдска пошта и Главни телеграф. Начелник ПТТ одељења Стеван Поповић одржао је конференцију за штампу, којој су поред новинара присуствовали банкари, привредници и трговци. Као што претпостављате, Панте Михајловића, нормално, овог пута се нико није сетио.

А наш први "телефониста", Панта Михајловић, разочаран неуспелим подухватом у који је уложио сву своју имовину, диже руке од Србије и одлази поново у Америку. Међутим, није дуго издржао у туђини и враћа се у завичај 1885, али овог пута се запошљава у државној железници као шеф Телеграфско-

-телефонског одсека. Вештак за испитивање лошег стања електричне мреже у Београду постао је 1905. Био је и надзорни инжењер електричне централе на Двору од 1908. Пензионисан је 1919. године. Како то често бива, кад се судбина поигра са нама, овај пионир савремених телевеза у нас никад није сакупио довољно пара да би имао телефон у свом стану. Умро је 7. фебруара 1932. године, у Београду, од запаљења плућа и парализе срца у 78.