ДЕСЕТ година је прошло од смрти Јагоша Жарића, последњег команданта чувене Прве пролетерске бригаде, када је његова кћерка Александра, 2011. године, дала себи задатак да га рехабилитује и издејствује улицу са његовим именом у Београду. И успела је: Жарић је 2013. рехабилитован, а на 75-годишњицу ослобођења главног града добио је улицу на Вождовцу. Исту ону којом је са својим трупама и Црвеном армијом ушао у Београд, 1945.

Тако се у жижи нашао овај првоборац и носилац Партизанске споменице са редним бројем 45, човек захваљујући чијим војно-тактичким способностима је пробијен обруч на Сутјесци и Сремски фронт, вољени командант који је био избрисан из историјских читанки јер је прошао кроз пакао Голог отока.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Нада је била главна медицинска сестра убијеног либијског вође: Гадафи ми је био као род рођени

- Сећам се тате као седог, сви су мислили да ми је деда, а не отац. Из логора је изашао тек 1956. године, када је 29. новембра, поводом Дана републике, помиловано много голооточана. Мајка га је све време чекала. Ухапсили су га 1949. док су им трајале припреме за свадбу, она је тог дана ишла на пробу венчанице. Брат Владимир се родио 1959. године, а ја 1962 - прича за "Новости" Александра Жарић.

Јагош Жарић из Гостиља код Даниловграда био је пре рата жандар. Када га је надређени звао да му каже да Краљевина неће ратовати и да треба да обезбеде коридор Немцима за пролазак преко Македоније на Грчку, Јагош је узвикнуо: "То је капитулација!" Позван је на рапорт, али уместо тога, Јагош је алармирао другове из жандарске школе. Одазвао се један, па су пешке кренули у родно место да тамо дигну устанак. Одатле су пошли ка Пљевљима и учествовали у чувеној Пљеваљској бици, у новембру 1941. У децембру је већ био у Рудом, где је формирана Прва пролетерска. Био је један од првих бораца.

Командант те исте, елитне бригаде, постао је после битке на Сутјесци, 1943. Знало се да је добар стратег. Партизани никако нису могли да се пробију из обруча, чак се, како јој је отац причао, размишљало о преговорима са Немцима. А онда се неко сетио Жарића. Дошао је, направили су план и обруч је пробијен, иако се заслуге за ово махом приписују Кочи Поповићу.

- Чувао је своје војнике, посебно младе и неискусне, и зато су га волели. У његовим операцијама било је мало или нимало жртава. Он је увео Прву пролетерску у Београд. Ту се упознао са генералом Ждановом. Заједно су ослобађали улицу по улицу, кућу по кућу, спрат по спрат. Гадне борбе водиле су се око Главне поште, Палате "Албанија", Народног позоришта. Кад су стигли до Калемегдана, знали су да је Београд ослобођен - прича Александра.

Жарић први здесна

Отац је у главном граду остао месец дана, када су већ почеле борбе за Сремски фронт. Доста младих је изгинуло, али никако да пробију немачке положаје. Опет су га позвали. Штаб је био смештен у Шиду, у кући судије Владимира Кротића, ког су усташе убиле 1941. и који је завршио са земљацима у Дунаву. Ту је упознао судијину кћерку, будућу супругу Катицу. Љубав са Сремског фронта.

- Тата је тражио да му донесу мапе са обележеним стањем на терену. Видео је да је на једном делу минско поље и знао је да је оно најслабије чувано. Наложио је да до ујутро прикупе сву стоку у крају. Потерали су стоку у стампеду преко мина, а за њима су јуришали борци и пробили Сремски фронт. После су Американци послали неког сниматеља и новинара да интервјуишу на лицу места човека који је поразио и заробио СС Принц Еуген дивизију. Тај снимак смо нашли на сајту Стивена Спилберга, који скупља материјал о Другом светском рату и Холокаусту - прича Александра.

Са Сремског фронта ишли су у ослобађање Загреба, кроз који су само прошли. Јагош је причао да није било људи на улицама, да су Загрепчани гледали ослободиоце кроз благо размакнуте прозорске завесе. Крај рата дочекао је у Трсту, док им није наређено да се повуку. Онда је послат у Русију, у Војну академију Фрунзе.

У Другом рату учествовало је укупно 42 Жарића, од чега је 20 погинуло. Њих петоро били су првоборци и носиоци Споменице.

Резолуција ИБ га је затекла у Македонији, на Охриду. Ту је распоређен директно по Титовом наређењу, јер је требало албански парламент да их позове да умарширају у Албанију и запоседну половину границе ка Грчкој, да би је бранили од грчких монархофашиста. Али, задатак је убрзо отпао. Сада се промптно требало изјаснити за Тита или Стаљина. Јагош је рекао да је сукоб трагичан, да га треба разрешити разговором у Букурешту, да СССР неће напасти Југославију...


Јагош Жарић као партизан и у старости

Хапшење га је затекло у инспекцији ЈНА, као старијег инспектора, у Македонији. Лисице му је ставио дојучерашњи саборац из Прве пролетерске, 7. новембра 1949, уз речи: "Јест да су их Немци правили, али сада њима вежемо комунисте!" Жарић је узвратио: "Када смо их протерали из Југославије, знали су у чијим ће их рукама оставити!"

Прошао је најстрашнија батинања у ком год је затвору био. Разбијали су му главу и ломили ребра, много времена провео је у самици. Осуђен је на 14 година због наводног покушаја да издвоји Црну Гору и западну Македонију и припоји их Великој Албанији. И зато што је "као командант дивизије у Охриду премрежио радио-станицама Албанију за успостављање везе са Стаљином".

Пресуду је дочекао у Бањичком логору, у који су сад поново смештани комунисти, али су их овога пута хапсили другови. Одузети су му совјетски Орден Великог отаџбинског рата првог степена, Орден братства и јединства првог степена, Орден заслуга за народ првог степена, Партизанска звезда првог и другог реда и два ордена за храброст. Оставили су му само Партизанску споменицу.

На Бањици му је најтеже падало што су брутално премлаћиване жене. Како наводи у писаним успоменама, у које су "Новости" имале увид, гласно су јаукале и викале: "Зашто нас не побијете, него нас овако мучите као нељуди?!"

Средином јуна 1950. са групом од још шесторице људи, међу којима су били и Владо Дапчевић и генерал Бранко Петричевић, прво су га спровели у логор Стара Градишка, а почетком наредне године на Голи оток. У Градишки је срео многе комунисте, између осталог и Величка Зоговића, рођеног брата Радована Зоговића. Жарићеву групу водили су свакодневно од собе до собе, да их туче ко хоће. Најчешће војничким опасачем по дебелом месу. Једне ноћи су Дапчевића положили преко клупе, затворили му уста пешкиром и кроз нос му сасули канту воде у стомак! Једва се освестио. За њима се орило: "Удри банду!"


Жарић са Титом на Сремском фронту


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПОМОЋ ЗА АЛЕКСАНДРУ: Нада за нови кров пре зиме

На Голом отоку га је лично дочекао Анте Раштегорац, његов некадашњи борац из Прве пролетерске. Прво су их тукли чувари, а онда, у шпалиру за дочек, и логораши. Кроз "топли зец" прошли су неколико пута, пре него што је Раштегорац организовао засебно пролажење још два пута за њега. На крају су га бацили у озлоглашену Петрову рупу.

Иако су му била поломљена ребра, морао је да вуче трагач напуњен камењем. Вазда је са Дапчевићем био задужен за изношење кибле. Пошто упорно није хтео да ревидира став, из Петрове рупе су га касније изводили само на рад и кад је требало зидати логорске зграде, јер је био добар зидар. Управо он је положио први камен темељац, за милицијску зграду. Вечито је био под бојкотом. Гоничи су га терали пуних шест месеци и шест дана, свакодневно, да под трагачем пуним тешког камења јури од једне тачке на другу. Али га нису сломили. Рукама је ноћу морао да туче камен о камен и ситни га у шодер. Будили су га да пролази кроз шпалир шамара. Јово Капичић, чувени Јово Капа, отворено му је запретио да ће их све побити ако Руси нападну Југославију.

Са Голог отока пребачен је 1953. у логор у Билећи. Ту су могли да добијају пакете и посете, па се мало опоравио. Тамо је сазнао за Стаљинову смрт. Са њим је био и брат Љубо, ког су страшно мучили. Увлачили би га у стражарску кућицу, полагали на земљу потрбушке, товарили му на леђа тешку камену плочу, седали му на руке и ноге да не мрда, и тако га држали док му не удари крв на нос и уста. То се звало преса или крематоријум. У јесен 1954. поново је враћен на Голи оток, али га више нису мучили. Обављао је разне послове - од физичких до болничких. Његово име прочитано је уз још 1.045 других за Дан републике 1956. Ослобођен је.


Јагош са својом Катицом, јануара 1957.

- До краја живота Удба га је пратила и шпијунирала, звали су га пред сваку значајну државничку посету или догађај, саслушавали су га кад је Дапчевић побегао из земље... Никад нисмо знали кад га одведу да ли ће се вратити. Много Жарића је било на Голом отоку. Ту је страдао најстарији татин брат Здравко, обичан сељак, који се није мешао у политику. Не знамо ни како је убијен, ни где му је гроб. Ту је робијао и Томо Жарић, који је дигао устанак на Косову и балисти су га се јако плашили. За све време док је био у логору Руси су тати слали апанажу у име заслуга за народ. Ништа од тога нисмо добили - прича Александра.

Каже, кад су били деца, откад је отишао у пензију, 1966. године, отац је стално куцао на машини. Нису разумели шта ради. Данас су му захвални јер им је оставио своју детаљну биографију, породично стабло и приче о људима и саборцима које би остале заборављене.

- Умро је 2001. Да је жив, данас, на Свету Петку, крсну славу Жарића, напунио би 105. Његов отац умро је са 104. До краја живота остао је чврсто на својим ставовима, а почео је да копни после НАТО агресије и изручења Милошевића Хагу. Мислим да га је то дотукло - закључује Жарићева кћерка.

Породица Жарић, по Александриним речима, захваљује Скупштини Београда, Комисији за називе тргова и улица, председнику СУБНОР-а Душану Чукићу, борцу Прве пролетерске бригаде Зденку Дупланчићу, пуковнику Милковићу, Томиславу, Урошу и Нади Момировић, као и многим другима који су помогли да Јагош Жарић добије улицу.

Прва пролетерска бригада, на чијем је челу био Јагош Жарић


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Нишлија купио кућу, па у подруму пронашао седамнаест векова стару римску гробницу: Сада је разочаран небригом

НЕСУЂЕНИ СУСРЕТ

КАДА је долазио у Београд, поводом двадесетогодишњице ослобођења, генерал Владимир Иванович Жданов тражио је да га на аеродрому сачека - Јагош Жарић. Људи у цивилу су дошли по њега, донели му одело и повели га. Узалуд су он и саборци чекали да Жданов слети. Руски генерал погинуо је када је његов авион ударио у Авалу, 19. октобра 1964. Три деценије касније, делегација Руске думе дошла је у стан код Јагоша и донела му одликовање поводом педесетогодишњице Отаџбинског рата. Указ о одликовању потписао је Борис Јељцин.

НИЈЕ ГА ХТЕО МЕТАК

ВЕРОВАЛО се да Јагоша метак неће, будући да је својевремено Петар Цетињски, Његошев отац, благосиљао све Жариће кад су га угостили и нахранили док је био на путу кроз те крајеве. И заиста, иако увек у првим борбеним редовима, лудо храбар, само га је два пута метак окрзнуо крај слепоочнице, осмудио му мало косу и оставио танак ожиљак.

ОСТАЛА ЈОШ РЕСТИТУЦИЈА

ОСИМ рехабилитације оца и тражења да једна улица у Београду добије његово име, Александра Жарић се зарекла и да ће тражити повраћај имовине која је узета мајчиној породици. Истом оном судији, ког су усташе убиле 1941. Захтев је предат, али имовина се још чека.