Јануар 1991. године...Човек се спотиче о свакодневне животне проблеме, али и о своје унутрашње конфликте и трауме којих често и није свестан. А управо те интимне противречности и разочарања могу га гурнути у провалију и уништити.

"Кад сам чула да ми је казна из тузланског суда потврђена, горко сам плакала. Верујте, јако ми је тешко, не може пусто срце издржати, хоће да пукне", писала је из затвора адвокату др. Фили Филоти, Шефка Хоџић, жена која је узбудила не само југославенску већ и светску јавност.

А Шефка је била оптужена за злочин без преседана: да је 6. октобра 1969. године око 17 сати поподне убила пиштољем Алију Хусеновић, а затим из њене утробе оперативним захватом извадила живо женско дете. Згражавање и осуда јавности над овим случајем нису изостали. Мистериозна Шефка Хоџић данима је била на насловним странама свих југославенских медија, а страни листови, међу којима је највећи интерес показао западнонемачки "Дер Спиегел", писали су о Шефки у наставцима.

Ко је и каква је била жена која је могла направити такав злочин, било је најчешће питање на које су људи и јавност тражили одговор.

НАПУШТЕНА И ПРЕЗРЕНА

Највеће огорчење према Шефки показали су људи из Босне и Херцеговине, одакле је била Шефка. На адресу њеног будућег бранитеља упућиване су претње, презир, клевете. Шефка је једног тренутка остала потпуно сама. Напустили су је и муж Неџиб, и њена мајка Наила, и браћа и сестре, а о породица Хоџић у којој је била уант, продала је имање и из села Јусића преселила се у Калесију код Тузле.

По Шефкиној жељи, њену одбрану су преузели адвокати Ђорђе Бела и др. Фила Филота, а касније су им се придружили и адвокати Тома Фила и Бранко Поповић јер је тада било јако тешко уверити било кога да Шефка није злочинац или да је само саучесник у злочину.

Психолошка физиономија Шефке Хоџић одређивана је одмах, пет дана након убиства Алије када је Шефка ухапшена. Траг у истрази био је то што је одмах затражен преглед свих жена у селу које су се на дан убиства породиле. Међу њима је била и Шефка, која је "рођење" девојчице објавила око 19 сати навечер, два сата након Алијине смрти. Гинеколошким прегледом установљено је одмах да се Шефка није породила и да је целу своју трудноћу вешто одглумила у селу.

Овај податак био је довољан да се у Јусићима, Шефкином селу, сви подигну против ње и затраже смртну казну како се она више никада не би вратила код њих. Заправо, на овај начин село је тражило обрачун са Шефком. А Шефка се у босанским димијама, с марамом на глави, у гуменим опанцима и с окрвављеним ножем у џепу, без покушаја да се с њега скину трагови крви, појавила пред истражним судијом предајући му своју судбину у руке.

У село Јусићи, забачено и удаљено 15 километара од Зворника, без електричне струје, у дивљини, могло се доћи само пешице или на коњу. Главни човек је хоџа, не само верски већ и за све остало што се догађа у селу. Њему се обраћају за помоћ болесници, нероткиње или оне које се желе ослободити трудноће. Пре него што је почела симулирати трудноћу, Шефка је молила хоџу за савет, о чему је био упознат и њен муж Наџиб.

ЧУДНА НЕКА ЖЕНА

Али Шефка се по свему разликује од осталих жена у селу. Зна да пише, говори правилно, спава сама на поду чак и кад јој је муж код куће јер он ради, иако врло мало зарађује и тешко се прехрањују. Оптужбе да не може родити су свакодневне, као и његов алкохол. Неколико пута је Наџиб терао из куће под изговором да је затровала кокоши код комшија јер не може родити. Код своје породице такође није имала места. У једном тренутку, кад више нема никаквог спаса, Шефка објављује да је "трудна" и Наџиб је поновно враћа у кућу.

Од тада па до 6. октобра, кад се догодило убиство, Шефка је "носећа". Међутим, застрашујући проблем од кога "набавити" дете, постаје Шефки опсесија. У тајности се распитује по околним селима која је жена трудна, а не жели дете, да јој га уступи. Је ли Шефка у тим тренуцима икад помислила да до детета дође злочином?

Ово питање никада није дошло на дискусију зато што се, по казивању сведока, знало да Шефка никада није заклала ни пиле, да никада није присуствовала ничијем порођају, да никада ништа није прочитала о анатомији да би могла знати где се дијете налази у утроби. Због тога се и данас тврди да Шефка такав злочин никако није могла направити сама.

Па ипак, за Шефку се тражила смртна казна. Људи из њеног села су говорили да је треба убити јер она није "њихова". Психолошки, Шефка је заиста помало загонетка. Дотле непушач, одједном је тражила цигарете. Димије и опанке заменила хаљином и ципелама. У току истраге давала је стално различите исказе, мада никада није признала да је учествовала или извршила злочин.

Наиме, Шефка је тврдила да су јој други само донели дете; да није имала појма од кога је и на који начин узето; да је тек кад је беба сутрадан рано ујутро издахнула, сазнала да је Алија претходног дана убијена и да јој је отворен стомак.

"Познавала сам Алију, добро, знала сам да је трудна и да ће добити дете, била ми је пријатељица, како бих њу могла убити", говорила је Шефка на суђењу.

Па ипак, Окружни суд у Тузли, а затим и Врховни суд Босне и Херцеговине, због незапамћеног злочина осудили су Шефку Хоџић на смртну казну. Међутим, Врховни суд Југославије је због недостатка доказа и немогућности да Врховни суд Босне и Херцеговине реши кључну дилему о томе је ли Шефка могла сама убити Алију Хусеновић - смртну казну преиначио на казну строгог затвора у трајању од 20 година.

Злочин који је остао записан у аналима не само југословенске криминалистике, чак и данас, двадесетак година након тога, не може се сасвим психолошки објаснити.

Током издржавања казне, Шефка Хоџић је показала необичну енергију и виталност. Чак се, како су објавили медији, у затвору заљубила у једног осуђеника и хтела је да се венчати с њим. Врло радо је разговарала и с новинарима упорно поричући злочин и доказујући свој оптимизам, без обзира на оно што јој се догодило у животу. Врло интелигентна, како су је оценили психолози, Шефка је чекала да одлежи казну и крене, како је говорила, у други живот.

Тај други живот она данас живи у иностранству, с новим мужем, као власница једне фирме...