ОДУВЕК сам знао да ћу бити полицајац. Некако је природно дошло да је то позив мог живота. Сећам се очевог стиска руке и дединог загрљаја када сам им саопштио да настављам породичну традицију. Уписао сам се у Средњу школу унутрашњих послова и кренуо путем мог прадеде, деде и оца. Само су ми мајчине сузе немо говориле да се њен највећи страх обистинио.

Овако за "Новости" говори Саша Пејаковић (38), заменик команданта првог оперативног батаљона Посебне јединице полиције Полицијске бригаде, која се налази у саставу Полицијске управе за град Београд. Осим чина потпуковника полиције, има још једну "титулу" на коју је изузетно поносан - четврта је генерација полицајаца у својој породици!


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Воденице маме туристе

Било да је Краљевина Југославија, СФРЈ или Србија, часно служење отаџбини суштински је печат ове породице. Уз све то, и Сашина супруга Јулијана (39) такође носи полицијску униформу, у ПС Стари Град! Судећи по склоностима које већ сада показује, и њихов трогодишњи наследник стасава за још једног полицајца. Мали Реља, као и сестра Нађа (9), најискренији су поштоваоци посла којим се баве њихови родитељи.

Понос, храброст, праведност, пожртвованост и велики труд, врлине су које је Саша наследио од својих предака. Зато је од почетка полицијске службе, па завршене Полицијске академије ишао само узбрдо. Почео је, као полицајац, био је помоћник па заменик командира, официр одељења полиције и командир, а од почетка ове године у Полицијској бригади задужен је за најсложеније и најризичније задатке на територији целе државе.

Саша Пејаковић

Пејаковићи потичу из места Вјечани у Босни, а полицијске корене ове лозе поставио је Сашин прадеда Миле. Средином двадесетих година прошлог века, у жандарској униформи служио је у Краљевини Југославији. Срећом, сачувана је једна његова избледела фотографија. Милетов син Симеун, иако рањен у Другом светском рату, завршио је школу за милиционера у Сарајеву и радни век провео у Полицијској испостави Рипач код Бихаћа.

- Обожавао сам зимске распусте које сам са браћом проводио код деда Симе у Босни - каже Саша, који је рођен у Панчеву, где је био запослен његов отац Драго. - Био је строг према својој деци, али зато је према нама, његовим унуцима, био изузетно благ и нежан. Чак нас је бранио од опасне баке, пекао нам кромпире на плотни и кокице. Памтим сцену, када бисмо после играња на снегу, промрзли ушли у стару кућу, деда би наложио пећ на дрва и причао нам ратне приче. Шћућурили бисмо се око ватре и упијали сваку његову реч. Али, увек када би стизао до драме, до момента када је рањен, стајао би и више није било ни речи.

Први: Миле је био жандарм у Краљевини Југославији

Деда Симеун је рањен на планини Мањача 1944. године, а како предања кажу, био је у партизанском корпусу ослобађања Бањалуке. Један од најупечатљивијих момената које Саша памти је када је у дедином ормару, као мали дечак, пронашао стару полицијску униформу, са белом кошуљом, кожним опасачем и упртачима. Нажалост, уништена је када је спаљена породична кућа током рата деведесетих.

- Деловала ми је моћно и предивно и увек сам имао жељу да се деда поноси мноме - наставља причу Саша. - Када сам одабрао позив, отишао сам у Челинац, покрај Бањалуке, где су бака и дека избегли, да му то саопштим уживо. Понос који је из њега избијао, био је потврда да сам добро одабрао. Жао ми је што није доживео да ме гледао на недавној Војно-полицијској паради у Нишу кад сам водио ешалон Полицијске бригаде на свечаном дефилеу.


Деда Симеун је био рањен у Другом светском рату

За Сашу његов посао значи бити одан, частан, дисциплинован, бити онај на кога се може ослонити, ко помаже, брани, штити. Али за Јулијану, као и његову мајку Зорицу, значи стрепњу, страх и непроспаване ноћи због бриге.

- Отац Драго је после завршеног курса за милиционере, радни век провео у СУП Панчево, а у пензију отишао као вођа сектора. И почевши од првих превирања на Косову средином осамдесетих година, па преко ратова деведесетих, није га баш ништа мимоишло - прича Саша. - Мени је био изузетан узор. Учио сам од њега ред и дисциплину. Био је строг, праведан и истински ауторитет који смо поштовали без речи. Трудим се да будем такав отац својој деци. Данас су он и мајка, значајна помоћ у подизању наше деце.

Отац Драго је радни век провео у СУП Панчево

Прва три Сашина месеца на послу полицајца, након завршене школе, била су баш са оцем у патроли.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Београђанка посетила Северну Кореју: Нема слободне шетње, а жене не смеју да пуше и да се шминкају

- Њему је било теже него мени, јер није био само полицајац, већ и родитељ чије је дете сваког дана у опасним ситуацијама - сећа се овај потпуковник. - Од њега сам научио колико су важни преданост и темељитост у нашем послу. И упамтио његове речи да је наш позив тежак, али частан и нисам се никада покајао што сам га изабрао.

ХВАЛА МАРИЈИ ШЕРИФОВИЋ

ЈУЛИЈАНУ сам упознао приликом обезбеђивања "Евровизије" у Београду 2008. године, па нас двоје често у шали кажемо - хвала Марији Шерифовић - каже Саша кроз смех. - Посао полицајца само на папиру подразумева радно време, али иначе радни дан траје 24 часа. Такав начин живота може да схвати само неко из исте приче. Јулијана је моја велика подршка, мој глас разума. Она је стуб наше куће, на њој је сав терет подизања деце. Без обзира на данашње побркане вредности, нас двоје смо сложни у томе да децу васпитавамо да буду хумани, скромни и вредни. Својим послом и начином живота желимо да им будемо пример.

Наследник: И мали Реља жели да буде полицајац

И У ВРТИЋ СА ПОЛИЦИЈСКОМ КАПОМ

- СТАРИЈА Нађа често нас пита о догађајима са посла, забринута за људе у невољи и каже да ће када порасте бити лекар, али који лечи полицајце - каже Јулијана. - Било ми је пуно срце када ми је учитељица рекла да је прави, искрен пријатељ и изузетно хумана девојчица. Реља је пак одушевљен оцем, његовом униформом, па ни у вртић не полази без полицијске капе. Носи пластичну пушку, маршира. Његова најчешћа реченица је да хоће да буде тата полицајац. То и не чуди, јер заиста, све нас је учинио поносним.