За ових пет деценија, колико се бавим каменорезачким занатом, било је свакаквих муштерија и разних захтева шта да буде уклесано на споменицима, да сам се неретко крстио и левом и десном руком. Неки домаћин би тражио да у граниту нацртам пар коња, или волова, лампек за печење ракије, занатлије чекић, наковањ, либелу, ванглу за малтерисање, чак и читав струг, а због једног текста на споменику, у ком је отац нагрдио синове, доспео сам и на суд.

Овако прича Момчило Давидовић из Попучака код Ваљева, чији су преци почели да се баве овим занатом још пре 130 година. Каменорезац је, вели, у селу Осладићу, одакле су Давидовићи, прво био његов деда Жарко, затим отац Живко, те четири стрица. Својом руком је, између осталог, израдио и споменик знаменитом оцу Јустину Поповићу, који почива у манастиру Ћелије код Ваљева.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Воли Звезду и љуте папричице: За Александрове ватрене сосеве и луде комбинације чули и у Аустралији (ФОТО)



- У овом послу мораш да имаш живце јаке као гранит, да сваког саслушаш, имаш разумевања, испуниш све жеље кад је наруџбина споменика у питању - каже Момчило. - Они, склони доброј капљици, дешавало се, тражили су да на споменику стоји стих народне песме уз коју су лумповали, цртао сам утовариваче, багере, кућне љубимце. Један човек, опет, кад је споменик био готов, захтевао је да променим његову фотографију, да уместо качкета има шешир и да доцртам кравату.

Доживео је и да су два сина, из једног ваљевског села, који су у завади, код њега, у инат један другоме, наручили истоветне споменике за родитеље. Разлика је била само у именима оних који споменик подижу. На гробном месту, споменици су стајали - један иза другог. Опет, у Мионици, тражили су да са списка оних који подижу споменик буде избрисано име зета, јер се у међувремену ћерка развела.

- На споменику који је син подигао родитељима, на гробљу у околини Ваљева, чак пет пута сам морао да бришем име његове супруге - Човек се пет пута разводио и женио, а на гроб родитеља нову супругу није смео да доведе, док име претходне не буде уклоњено. Умало на суду, једаред, да награбусим, јер су ме тужили синови, због текста о њима који је на свом споменику наручио њихов отац. Срећом, избегао сам проблеме, јер смо се на суду измирили. Шта ћу, моје је да радим како муштерија захтева.

Данас, истиче, бели венчачки мермер мање се користи у изради надгробних споменика. У моди је углавном италијански гранит свих могућих боја. Недавно, једна муштерија захтевала је споменик величине три са два метра и још већи, ако може. Гробнице се крече, опремају намештајем, теписима, струјом...

- Дође, једном, жена, наручи споменик, плати поштено, уз услов да за то не знају њен супруг и синови, због чега, нисам питао, није моје да знам - наводи Момчило. - Човек коме је преминула супруга, од туге за њом захтевао је да у породичној гробници, на прегради између њихових хумки, накнадно направим прозор, да, каже, буду заједно кад и он оде на онај свет. Таман када сам две недеље од њене сахране решио да то урадим, ето њега, сав срећан, каже: "Мајсторе, батали прозор, ја се оженио!"


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Како је српска војска “васкрсла” из пепела и потукла Турке код Куманова


"СИНГЕРИЦА" И САТАРА СА ПАЊЕМ

- Било је примера да жена наручи споменик за себе и мужа, који је преминуо, али ни за живу главу неће да се стави њена слика и упише име - каже Давидовић. - Један деда из Докмира тражио је да му на споменик, подигнут за живота, уклешем имена свих потомака, којих је толико да не би могли да стану на гранитну плочу. На крају, уместо њихових имена, стоји да споменик, између осталих, подижу 52 унука и 49 праунучади. Бака са Оровичких планина захтевала је да на њеном споменику нацртам стару шиваћу машину "сингерицу", а један касапин - сатару са све месарским пањем. Има и оних који споменик себи за живота подижу, јер им је тако рекла - врачара.