ВЕЛИКА победа код Куманова 1912. године била је прва српска победа у Првом балканском рату и најавила је скори крај турске владавине на Балкану.- нагласио је историчар мср Срђан Граовац на синоћњој трибини „Кумановска битка 1912. године – круна српске војне стратегије“,одржаној у Културном центру Новог Сада.

Прочитајте још: Почаст јунацима Кумановске битке

Кумановска битка, 23. и 24. октобра 1912. године, била је прва велика војничка победа српске војске у завршном чину ослобођења Старе Србије, Македоније и целога Балкана од вишевековне османске власти. Ова битка представљала је круну вишедеценијског рада на формирању српске војске, а то формирање започео је још вожд Карађорђе.

– Када се после скоро једног века сећамо хероја Кумановске битке и Првог балканског рата, који су против Турске заједничким снагама водиле Србија, Бугарска, Грчка и Црна Гора, не смемо изгубити из вида историјски и цивилизацијски значај победе код Куманова и свих осталих победа балканских савезника - рекао је Граовац у уводу свог предавања.

Зашто су српски војници били тако ефикасни на бојном пољу, те је њих неколико десетина хиљада десет година успевало да одолева моћном Отоманском царству? Успевали су, рекао је у наставку Граовац, зато што су имали официре који су добро разумели карактер свог народа и знали су за шта се боре.

Са сломом Првог српског устанка и та војска је доживела слом. Уследио је и Други српски устанак, стварање српске кнежевине у оквиру турског царства и тада се наставља процес формирања српских оружаних снага. У време владавине кнеза Милоша, Србији није било дозвољено да има значајнију војску. Кнез се довијао на све начине да формира војску, али да не дође у сукоб са османском влашћу због те своје намере.
Успео је да формира мешовиту полицијско-војну војску од свега неколико хиљада војника. Кључни Милошев потез било је слање српских младића у војну школу у Русију. Касније су српски војници, у зависности од политичких прилика, усмеравани све више ка западу.

Озбиљнији рад на припреми ратног плана за офанзиван рат против Турске отпочео је у српском Главном генералштабу 1897. године. Те године је Генералштаб, после свестраније студије и анализе услова у којима се Србија могла наћи у офанзивном рату против Турске, дошао до закључка да такав рат, у циљу остварења својих националних тежњи и аспирација, она може водити само у савезу с другим балканским државама – Бугарском, Црном Гором и Грчком.

Кумановска битка вођена између српске армије, предвођене генералом Радомиром Путником и турске војске (под командом Зеки Паше) одвијала се 23. и 24. октобра у близини Куманова. Две војске су се директно сукобиле. Српски војници и официри показали су огромну храброст. Турска Вардарска армија била је разбијена и повукла се ка Скопљу, Штипу и Велесу.

Велика победа код Куманова била је прва српска победа у Првом балканском рату и означила је неминовни крај турске владавине на Балкану.

На месту Зебрњак где је одржана битка направљена је велика кула - споменик, а почетком Другог светског рата Бугари су је делимучно срушили.