БИО ми је то најтежи позив у последњих 20 година. Када сам у "Новостима" прочитао текст о злочину на Космету, у ком је до детаља описано како су Албанци из заседе напали двојицу војника ЈНА која су у болницу превозила цивиле погођене НАТО бомбама, следила ми се крв у жилама. Ти рањеници, који нажалост нису преживели, били су моји рођаци. Нисам имао дилему да позовем редакцију и затражим контакт новинара који је радио причу, како би ме спојио са војницима, али када је требало да их позовем - потпуно сам занемео.

Овако, за "Новости", почиње своју исповест Београђанин Бранко Радеч, чије је рођаке из села Дрваре, на Косову, погодила НАТО бомба 1999. Војска је тада, како је наш лист већ писао, одмах кренула у спасавање и извлачење рањених из рушевина. Официр Милан Петровић и резервиста Роберт Стипић покушали су двојицу најтеже рањених да превезу аутомобилом до најближе болнице, али су их на пола пута, рафалима из заседе, напали албански терористи. Петровић и Стипић задобили су тада тешке повреде од којих и данас имају последице.

Прочитајте још - ИСПОВЕСТ ЖРТВЕ АЛБАНСКИХ ТЕРОРИСТА: Живим са два метка и чак 50 гелера у телу

- Желео сам да чујем Милана и Роберта - наставља Радеч. - Хтео сам од њих да чујем како су страдали мештани мога села, али када сам сазнао у каквим су мукама издахнули, осећао сам потребу да то забележим, да се не заборави. Написао сам књигу "Дрваре на Космету", и Милану и Роберту послао сам по примерак. Тога дана, када су "Новости" објавиле њихову потресну причу, сви из села купили су по примерак. Драго ми је да сам успео да ступим у контакт са Миланом, који се живо сећа сваке куће и сваког комшије. Тога дана када је пала бомба, дали су све од себе да помогну рањенима и ми им то никада нећемо заборавити.

И ратне саборце Милана и Роберта повезао је чланак из нашег листа. Њих двојица су се чула после двадесет година, а разговор је пробудио многе емоције.

- Било ми је драго да после толико времена чујем те људе са којима делим нимало пријатне успомене из рата, а са друге стране опет смо отворили стару рану и било нам је свима данима тешко после тог разговора. Нарочито Роберту, који и данас живи са два метка и више од 50 гелера у телу и који има озбиљне здравствене проблеме. Чули смо се, испричали гутајући кнедле у грлу, али када смо спустили слушалице, схватио сам да се тај позив више неће поновити. Једноставно, желимо да то остане иза нас, да наставимо са својим животом, али у души не заборављамо - каже нам Милан Петровић, ратни ветеран, који са породицом сада живи у Нишу.

Роберт Стипић и Бранко Радеч


Тог кобног 24. маја 1999. разорна бомба пала је на српску кућу, на тридесетак метара од њих. Док су помагали тешко повређенима, пала је још једна ракета. Драгана Скулића, који је био најтеже повређен, и његовог стрица Зорана убацили су у ауто и кренули пут најближе болнице, када су испред њих излетела тројица албанских терориста са пушкама.

Прочитајте још - Свака агресија на Косово је агресија на НАТО

- Пуцали су на нас без престанка, али је Милан, који је возио, истрчао из кола и узвратио ватру, након чега су се они повукли. Милан је такође био рањен, видео сам да је погођен у главу, али је могао да се креће, па је отишао по помоћ. Ми смо остали у ауту. Драганов стриц је био тешко повређен, ја такође. Онда су опет запуцали на нас, митраљезом. Зоран Скулић је погинуо, а затим је издахнуо и Драган, а ја сам некако успео да изађем из кола. Чекао сам помоћ два сата, а чинило ми се као да сам чекао читаву вечност - присећа се Роберт, из Грделице, немилог догађаја из рата због ког је остао инвалид.

Погинули Зоран и Драган Скулић


ИСПОВЕСТ ВЕТЕРАНА

ИСПОВЕСТ ветерана Милана Петровића, који живи са педесет гелера у телу, испричана у "Новостима" средином маја, изазвала је много реакција и емоција наших читалаца. Текст "Рањен препливао реку да би спасао повређене" прочитао је и Миланов саборац Роберт Стипић, који је након тога такође поделио своје најтеже ратно искуство са читаоцима нашег листа.

Милан Петровић

СА РАНОМ У ГЛАВИ ПРЕПЛИВАО РЕКУ

КАДА су Албанци престали са паљбом и повукли се, кренуо сам по помоћ пешице. Зујало ми је у глави. Мислио сам да ме Албанци јуре, па сам непомично стајао у води, која ми је била до носа, док нисам схватио да халуцинирам. Када сам прешао реку, превио сам себи рану на рамену, али нисам знао да сам погођен и у главу. Кошуљица од метка ми је вирила из лобање. Позвао сам помоћ, па су ме људи одвезли до болнице. Лекари су ми одстранили део лобање и мозга, али, на срећу, све функционише нормално, само од тада пијем антиепилептике - испричао нам је Петровић.