Лозанкин Владимир је на редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: "Не брини ако се не јавим наредних дана".


Рођен је 23. марта 1979. године у Београду, погинуо 30. септембра 1998. године у крвавом нападу албанских терориста на караулу Кошаре.


По завршетку основне школе уписао је занат за аутомеханичара. Заволео је моторе и они су постали његова преокупација и страст. Поред школе велику пажњу је поклањао и породици. Посебно је волео сестру Јелену која је била 5 година млађа. Она је рођена као треће дете, захваљујући Владимиру, који је поред, млађег брата, желео да има и сестру са којом се слагао као да су једно.


Владимирови родитељи су децу очували и ишколовали како су знали и умели. Мајка је радила у фабрици мотора, а отац у трговини.


Тако је било све док Владимир није завршио школу и стасао за војску. У војску је отишао 23. јуна 1998. године, са 19 година. У међувремену је добио позив од стрица, који живи у Америци, да оде код њега. Владимир је то упорно одбијао, а главна одлука је била да неће да бежи из Србије. За њега Србија је била једина земља где је он могао да живи.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Кошаре симбол јуначке одбране од НАТО силе


У војску ја отишао у Ниш ВП 1410/3 род извиђачко – диверзантски, и крајем јуна цела јунска класа ради спровођења првог дела обуке, преместила се у Ваљево.


Заклетву је положио у Ваљеву 11. јула 1998. године и наставио са обуком која је трајала до 15. септембра када се његова јединица вратила опет у матичну јединицу у Нишу.


По доласку у Ниш саопштено им је да 28. септембра, заједно са целом јединицом, одлазе на Кошаре. Остатак јединице чинило је 13 војника по уговору. Обуку је скратио генерал Момчило Перишић, начелник ГШ ВЈ у мају 1998. године, само што нико није смео да то и јавно саопшти. Ова одлука врло је неразумљива.


Фото: Facebook @ Лозанка Радоичић


Да ли је неко од војника јавио да иде на Кошаре не знамо, али Владимир није обавестио своје најдраже. Рекао је да иде на неко брдо поред Ниша, а то брдо је било Кошаре, караула на југословенско – албанској граници. Тог 30. септембра заједно са Владимиром погинули су и Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић и Милош Павловић.


- 1. октобра ујутру дошли су да нам јаве да је Владимир погинуо, а 8. октобра почела је моја борба за истину, за правну правду, за Владимира, за све погинуле на Кошарама…Та борба траје и данас… – речи су Владимирове мајке Лозанке, записано је на фејсбук страници „Историја Срба“ Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине 2015. године. У току је био протест против НАТО-а.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Кошаре су дијамант на мачу српских победа


Лозанка није вила ничију заставу. Само је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију.


О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”


Караула Кошаре, у НАТО агресији, постала је поприште најжешћих и најкрвавијих копнених борби. Између јединица Војске Југославије и такозване ОВК, албански терористи су уз снажну ваздушну подршку НАТО-а безуспешно покушавали да тим правцем продру на Косово. Било је то „паклено место”. И пре званичног почетка рата.


Фото: Facebook @ Лозанка Радоичић


Лозанкин Владимир је на редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.


Тог јесењег дана кренуо је, с још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра.

(in4s.net)