ДА бисмо се приближили одговору на питања зашто Јасеновац није ослобођен, зашто није утврђен број страдалих заточеника у једном од најсвирепијих концентрационих логора у Европи, морамо за тренутак да се вратимо у време ране фазе југословенског комунизма, када су српски револуционари, који су стварали историју, као и они који су је бележили, били дубоко оптерећени комплексом "хегемонистичке нације", стално потхрањиваним од вођа револуције школованих у Коминтерни. Тада је у име помирења, социјалистичке изградње и братства и јединства заташкаван иоле озбиљнији разговор о злочинима против Срба.

Однос Срба према том проблему најбоље илуструје неколико сцена са заседања Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС), које је одржано од 9. до 12. новембра 1944. године у Београду. Тадашњи чачански студент Добривоје Видић, који ће догурати и до председника Србије, опростио је усташама геноцид над Србима из Хрватске, Босне и Херцеговине и источног Срема изговарајући следеће речи:

- Шест стотина педесет хиљада стрељаних Срба у БиХ, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца!

Хрватску је на овом скупу заступао човек који је био на челу хрватских комуниста, Андрија Хебранг. Када је изашао за говорницу и рекао: "Спријечили смо усташке планове о покољу Срба!", делегати из целе Србије поздравили су га громогласним аплаузом који је трајао неколико минута.

По том принципу деловаће се и наредних година. Најпре српски комунисти, слепи и глуви на стварност, наставили су да откајавају "грехе Срба из времена тамнице народа", потом историчари послератног времена који ће неговати истину о прошлости кроз идеолошку и дневнополитичку визуру. Као да су заборавили да ће о сваком историјском догађају морати да се положе рачуни. Последице такве политичке историографије, нажалост, осећамо и данас, делом у нашој стручној јавности, а поготово на европској сцени, слепој и глувој за чињенице.

У годинама када је Југославија пуцала по свим шавовима, велики број историчара, публициста, новинара, почео је да тражи одговор на питање зашто партизани, који су водили битке и освајали насељена места недалеко од усташког логора смрти, и то она која су имала јаке усташке посаде, нису никада ни покушали да ослободе и униште логор и прекрате мучења заточеника.

На питање: "зашто наше јединице у току рата нису покушале да нападну усташко губилиште на ушћу Уне у Саву и ослободе заточенике", генерал пуковник Вељко Ковачевић, који је од средине јула 1944, по доласку из Горског котара, односно из Главног штаба Хрватске, био командант 40. (славонске) дивизије, а затим је од јануара 1945. командовао 6. (славонским) корпусом, одговорио је да је напад на Јасеновац био апсолутно неизводив. Појаснио је да "има такав положај, тако је био утврђен и брањен, да је за наше снаге представљао непремостиву препреку..." У близини јасеновачког логора дејствовало је више усташких, немачких и домобранских дивизија које су, у случају напада, врло брзо могле да ступе у акцију... Логораши у случају напада јединица НОВ и ПОЈ на логор, страдали би не само од усташких митраљеза, већ и од наше убитачне ватре."

На исто питање, Ковачевићев ратни друг генерал-пуковник Јефто Шашић, тада у пензији, рекао је: "И Тито је од нас тражио да заједно са Крајишницима испитамо могућност напада на Јасеновац. Али, Титова наредба је јасна: евентуални напад треба тако организовати да сигурно успе, то јест, и да логор ликвидирамо и да таоце изведемо на слободну територију. А како су ствари стајале, не само да не бисмо успели да ослободимо хиљаде измучених и гладних људи, него бисмо уништили и своју живу силу. Била би то крајње ризична акција, која би се могла успешно окончати само у неком каубојском филму."

Међутим, трећи генерал-пуковник изнеће потпуно супротан став. Павле Јакшић, један од најистакнутијих руководилаца НОВ и ПОЈ, који се налазио на дужности начелника Главног штаба Хрватске, у својим мемоарима, "Над успоменама", пише: "Мислим да би ова операција - диверзантска или права војна - као напад на релативно мале снаге обезбеђења, за нашу тадашњу војску била права шанса. Она, са становишта изоловања и оперативног обезбеђења од Загреба, Сиска и Брода - што је представљало главни проблем - не би била много тежа од славонско-банијске операције "Велики транспорт", у којој смо преко главне евробалканске магистрале и реке Сане пребацивали хиљаде запрежних кола натоварених славонским житом намењеним гладним борцима Лике и Горског котара..."

Ако овом примеру Павла Јакшића додамо успешан напад 19. децембра 1943, 6. корпуса НОВЈ на аеродром Куриловец, код Велике Горице, удаљен од Загреба свега 15 километара, и ослобођење Пакраца и Липика, средином септембра 1944, удаљених непуних 30 километара од Јасеновца, да ли то демантује тврдње да је напад на логор било немогуће извести због његовог положаја и могућности брзе интервенције околних непријатељских гарнизона?

Јакшић даље каже да је имао аутентичне информације, "да су напад на Јасеновац били планирали средином 1942. Крајишници Маџар-Шоша, М. Пекић и браћа Шиљеговић, а средином 1943. славонски војнополитички руководиоци - Драпшин, Демоња, Маринковић, Станивуковић..." Те акције је ауторитативно спречио тадашњи политички комесар Главног штаба Хрватске Владимир Бакарић, док су готово сви планери овог, више политичког него војног потхвата, током времена завршили живот на мистериозан начин, или доживели необичне политичке и моралне ломове."

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ИСПЛИВАЛЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЈАСЕНОВЦА: Спаљивали лешеве плашећи се истине

У разјашњењу зашто Јасеновац није ослобођен, врло је значајна судбина писма јасеновачких логораша који опширно извештају "другове напољу" о комплетном распореду усташких снага, са прецизним цртежом, њиховом наоружању, и конкретним предлогом за истовремени напад на логор изнутра, из ваздуха и споља. Тај документ не стиже тамо где је упућен, у Главни штаб Хрватске, већ у руке секретара ЦК КП Хрватске Андрије Хебранга, а он га никад није проследио на праву адресу. Иначе, овог документа нема у архиви ЦК КПХ, ни у Војноисторијском институту у Београду.

Павле Јакшић констатује у мемоарима: "Андрија Хебранг као најодговорнији човек у партизанској Хрватској, који је лично видео (ако је видео?!) страхоте логора у Градишки и Јасеновцу, никада није за мог начелниковања ни начелно постављао Главном штабу Хрватске питање могућности ликвидације тих логора."

У ДУБОКОЈ сенци пребацивања одговорности за судбину Јасеновца, између крајишких, славонских партизана и Главног штаба за Хрватску, остали су босански четници. Они, нажалост, нису били у жижи интересовања истраживача. Отварана је, додуше спорадично, и тема, поготово што их је на том простору било у поприличном броју, зашто четници, као национални покрет, ништа нису предузимали не би ли спасли своје сународнике из логора. У рејону коме су припадали логори Градишка и Јасеновац, дејствовао је Средњобосански корпус. Ова јединица покривала је територију од реке Босне до Козаре на западу, на северу до Саве, а на југу до области Зенице, где се налазио Зенички корпус. Током 1944. године корпус је преименован у Први средњобосански, јер је формиран и Други средњобосански. Заједно са Босанско-крајишким корпусом, они су припадали Команди Западне Босне, на челу са пуковником Славољубом Врањешевићем. У току 1943. и 1944, Команда Западне Босне имала је између осам и десет хиљада људи под оружјем. Овим формацијама свакако би требало додати и четнички одред који је деловао на простору Мањаче под командом војводе Уроша Дреновића.

У зборнику четничких докумената и размени депеша Команде Западне Босне са Равногорским штабом Драже Михаиловића, нема ниједне потврде да су припадници Југословенске војске у отаџбини планирали било какав напад на стратиште Срба. Према неким сведочењима, у време четничке офанзиве на Источну Босну, када су заузели Зворник, Рудо, Вишеград и Рогатицу, дивизија "Петар Кочић", из састава Босанско-крајишког корпуса, под командом Митра Тривунџића, кренула је да ослободи Јасеновац. Када су стигли на десетак километара од логора, стигла је наредба да се повуку. За ову тврдњу, осим усменог сведочења Васа Марића из Доње Пецке (општина Мркоњић), који је учествовао у походу, нема никаквих доказа.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Зашто Јасеновац никад није ослобађан?


СОВЈЕТСКО-БРИТАНСКИ ОДНОСИ

ДР Смиља Аврамов, професор београдског Правног факултета у пензији, у књизи "Геноцид у Југославији и међународно право", питање ослобођења Јасеновца видела је у контексту совјетско-британских односа:

"Југославија је упала у међуигру совјетске и британске политике, у којој није било места за људске проблеме ужих заједница. И СССР и Велика Британија захтевали су од својих савезника чврстину и борбеност по сваку цену, усмерену у остварења дугорочних глобалних циљева. У врху КПЈ превладала је утилитарна калкулација: борци вреде више од масе у логорима, па отуда није изведен ни један једини напад па логоре."