ОВИХ дана Јапанци, упркос неслућеном технолошком напретку и чињеници да се на једној од њихових завичајних река граде чак три хидроелектране, до својих домова покушавају да допру - бетонираним путем!

Невероватно, али истинито, јер реч је о Јапанцима, чије село егзотичног имена, које изазива уздахе због асоцијације на Земљу излазећег сунца, смештено испод сурих Комова. Васојевићких, чији би врх, како се овде многи куну, посебно кад из њих "проговори" тек приспела шљивовица, ако је правде, требало да буде већи од Кучког Кома.

- Овде нас је тридесетак, и само су два Црногорца - каже нам један од локалних "јапанских Срба", за кога у поверењу рекоше да "нагиње" ка "суверенистима".

Прочитајте још - Маријин мерло стигао до Јапана

- Сви смо овде Јапанци. Тако пише и у документима - довикује један од ударника, који су се сакупили са свих страна, на несвакидашњој работи - бетонирању чак два километра пута.

Како сложно и подругљиво веле, општина и држава знају за њихове високе стандарде и никако да издвоје око 100.000 евра, како би они, али и њихови гости, асфалтним путем стигли до села Јапан.

- Долазио је овде и јапански амбасадор из Београда. Било је свакаквих донација. Дом здравља је добијао и реанимобиле, вредну опрему... Овде цветају и јапанске трешње, донете из те земље - објашњавају нам Јапанци, распитујући се "што нема Влаја, који је у Беранама менаџер општине".

- Пошаље редовно здравицу - вели један, док Манојло Војводић, из Подгорице, каже да му ово бетонирање два километра пута некако личи на градњу Кинеског зида, јер се гради већ неколико година.

фото М.С.


- Јапанци се радо враћају родној груди, што потврђује и ова акција. Није нам тешко да ручно бетонирамо пут, од Јошанице до Јапана. Овога пута нас је подржала и локална управа, која је обезбедила и доставила неопходни материјал за бетонирање пута. Ми ручно мешамо бетон, мајсторишемо и постављамо мреже и наливамо. Није ово лако, али сложни смо - каже Манојло.

Онда јекну песма из грла ветерана, коју подржа млађарија: "Завичај ме стално зове да се вратим под Комове".

Прочитајте још - Српско село чека сламку спаса

- Певамо, као некада. И тада смо долазили у Јапан излоканим путем. Надали се, сетиће нас се... Мислим да овога јада нема нигде, да ручно бетонирамо пут до домова. Миц по миц. А да смо сиромашни, нисмо. Нисмо богати баш као онај далеки Јапан, али, шума имамо више од њих. Не недостаје ни воде, али само пута нема - вајка се Вито Туровић, који је са "акцијашима" бетонирао око 600 метара пута, од којих ће ове године бити бетоном наливено око 100 метара.

Јапанци су се углавном одселили са вековних огњишта, која лети оживе и сваки дим из њих обрадује оне малобројне који су остали у Јапану. Далеко од Азије, али и од десетак километара удаљене Андријевице и Црне Горе, до којих као да још није стигла прича о градњи "ауто-пута".

Амбасадор донео јапанску трешњу, фото М.С.

- Баш онако, како је некада грађен ауто-пут "Братство-јединство" од Београда до Загреба. Можда нас после ручног бетонирања неко и награди асфалтом - кажу весели Јапанци, који у смирај дана завршише са послом.

Таман на време, да им се од врућине и леденог пива очи не "искосе".

МИЛИОНИ

- ОВДЕ на Мојанској реци, изграђена је једна мини-хидроелектрана. Граде се још три. Милиони се ту окрећу, брајко мој. Милиони, а за асфалтирање нашег пута требало би свега 100.000 евра. Али, асфалта нема. Вероватно мисле - Јапанци су то, могу они то и сами - вели један од сложних Јапанаца, док испод Комова поново крену песма. Она горштачко-љубавна, о лепотици Гари, која станује у срцима бројних Јапанаца, било где се налазили.