СКИДАЈУ берачи са чокота слатке гроздове бургунца и шардонеа. Размилели се по винограду породице Милетић из Опарића код Рековца. Почела је берба раних сорти. На том месту, на 400 метара надморске висине, одакле пуца поглед на берићетно виногорје левачког краја, Гледићке планине, а кад је ведро и на Копаоник, Милетићи гаје винову лозу већ пет генерација. Стопама чукундеде Душана, који је у 19. веку засадио прве чокоте, традицију виноградарства и припремања вина наставила је Марија Милетић Савић (39), једина жена у фамилији школована за винарство!

Необично, потпуно несвакидашње у време када млади беже из села главом без обзира, Марија је на студије у Београд и кренула знајући да ће да се врати и настави породичну традицију. Завршила је Пољопривредни факултет у Земуну, одсек за технологију вина. Супруг Горан (40) лекар је опште праксе. Имају троје деце Михаила (11), Павла (9) и Милицу (4).

Када је 2006. преузела посао и винарију од оца Мирослава, под виновом лозом у Опарићу имали су три хектара, а данас - четири пута више! Од производње вина која је била заснована на количини, данас су дошли до тога да је примат на квалитету, па су Маријина вина награђивана, а већ годинама их извози и у Јапан.

- Гајимо висококвалитетне сорте: шардоне, совињон бели, бургундац црни, рајнски ризлинг, мерло, каберне совињон, каберне франк. Крајем септембра беремо мерло и рајнски ризлинг, а каберне совињон у октобру - прича нам Марија. - Посадили смо пре две године аутохтону белу тамјанику, и ове ћемо јесени правити прва вина од ње.

Прочитајте још - Винова лоза: Дионис родан и отпоран

Година је, каже, изузетна, родна, гроздови су савршени.

- Овај наш левачки крај богомдан је за виноградарство - наставља Марија. - Падине села и брда у околини Рековца заиста подсећају на најпознатије виногорја у свету. Ове године, на срећу, град нас је мимоишао. Уздамо се у срећу, јер су услови за осигуравање винограда од непогода неповољни за узгајиваче, док заштитне мреже одузимају светло чокотима, па ни то није опција.

Са Маријиних плантажа, по хектару ове године биће 8.000 килограма грожђа, од чега ће њен вински подрум бити допуњен са око 60.000 литара вина. У време бербе, дан у винограду почиње и пре седам, завршава се увече, пред залазак. А помажу сви. Осим берача из села Драгова, који већ годинама раде на плантажама ове породице, у берби и процесу производње вина учествују сви, и Марија, њен супруг, родитељи...

- Искрено, волела бих да моја деца једног дана наставе где ја станем - каже она. - Одмалена им причам о прецима, о винарству којим се бавимо дуже од века... Говорим како је мој чукундеда Душан, капетан прве класе, прошао балканске ратове био солунац у Великом рату, како се школовао и завршио Пољопривредни факултет и био први који је калемио лозу. О његовим наследницима, виноградарима - мом прадеди Миодрагу, деди Сави, оцу Мирославу. Да знају да цене оно што стекну и да не беже од рада.

А више од 100 година од тог првог чокота, из Маријине винарије излазе врхунска вина. Када су почели да извозе у Јапан 2008. године, за дипломатске скупове тамошње Амбасаде Републике Србије, њихове боце вина биле су једини производ из Србије који је стигао у земљу излазећег сунца.

Прочитајте још - Од песме и игре Левач се орио

- У наредном периоду планирам да посао ширим и да развијам вински туризам - каже нам Марија. - До краја године требало би да буде отворен простор за дегустацију и промоцију, са невероватним погледом. И иза нас и испред су велика улагања, али оно што ме мучи, као и остале српске пољопривреднике, јесте аграрна политика, која одговара великим произвођачима, а не подржава нас мале, као и то што ретко које село у Србији има водовод и канализацију.

ЦАР ЛАЗАР

ЛЕВАЧКИ крај, смештен у срцу Шумадије и Поморавља, оивичен Гледићким планинама и Јухором, назван је тако јер је на левој страни Западне и Велике Мораве. Крај је познат по наивном сликарству и знаменитим манастирима попут Прерадовца, Рековца, Каленића, а посебно је познат по плантажама винове лозе, јер јој висина и клима изузетно одговарају. Предање каже да се вино после сваке бербе одавде носило цару Лазару у Крушевац на пробу.

"ПУНА" ШКОЛА ЂАКА

ОПАРИЋ се сматра за живо село. Толико живо да ће, рецимо, моја Милица, када за две године крене у школу, бити једина у првом разреду - прича нам Марија. - Од првог до четвртог разреда у целој школи има мање од 15 ђака, док до осмог, заједно са децом из још четири села, Лепојевић, Каленић, Превешт и Шљивица, још око 40 ђака. Ипак, лепше је живети у малој заједини, приуштити деци ту слободу, лепоту природе, ширину, док одрастају и то је уз жељу да наставим породични посао, био разлог да се вратимо овде.