СВАКОГ јутра, са штапом у рукама, бака Славица и њена унука Нађа препешаче до школе у Нишу пет километара, идући пречицом кроз њиве, прелазећи преко ауто-пута, па кроз град. И исто толико у повратку, истим путем. Иако болесна, и готово да се једва креће, не размишља, каже, о мукама, већ гледа да дете изведе на прави пут, када већ то њени родитељи нису желели.

Шестогодишња Нађа Билбија, у тешким и нехуманим условима,одраста уз баку и деку, након што су је родитељи напустили - мајка када је имала само пет месеци, а отац пре нешто више од годину дана. У кући без купатила и топле воде, пуној влаге и буђи... Полазак у предшколско, 1. септембра, за девојчицу је значио почетак потпуно новог живота, јер је тада први пут стекла другаре, пробала чоколадно млеко, кроасан са кремом, али и први пут чула за играоницу.

Све то и још много тога што детињство данашњице подразумева, бака Славица (69) и дека Светомир Младеновић (78), иначе срчани болесник и астматичар, Нађи нису могли да приуште са својим скромним примањима и од социјалне помоћи. Ипак, дуговања према држави немају и редовно плаћају све рачуне. Бака се мучи како зна и уме да девојчица увек има топлу гардеробу, а сада и књиге и све остало што јој је за школу неопходно.

Прочитајте још - СЕДМОГОДИШЊАК ДОБИЈА ПРИВРЕМЕНОГ СТАРАТЕЉА: Деда преузима бригу о Мирку

- Није ми тешко, не размишљам о својој болести, иако ме нога некад много боли, али зато увек кренемо мало раније ка школи. Моја Нађа није гладна, али одрасла је једући маст и хлеб. То ручка и то највише воли. Одећу јој купим на бувљаку за 50 динара по комаду, основно, колико могу. Првог дана је до школе ишла у гуменим чизмама, јер је било кишно, али када смо дошли до дворишта обула је чисте патике и у школу ушла као и сва друга деца, уредна и чиста. Ја толико могу да пружим, а да помогне, нема ко. Син је напустио дете прошле године, разболео се и одселио у Краљево, тамо сада живи са другом женом. Мајка је се одрекла судски, мало по рођењу. Никад нико није хтео ни да саслуша наше муке - прича за "Новости" бака Славица, док марљиво припрема унукицу за школу.

Борац за пример, бака Славица не дозвољава да дете осети да јој било шта фали.

- Иако до школе пешачимо и по 50 минута, ја јој успут причам бајке, па нам време брзо прође. И код куће се играмо, легнемо на под па се ваљамо, па после дека и ја једва помогнемо једно другом да устанемо. Болесни смо и стари, али за унуку дајемо црпимо неку снагу коју нисмо ни знали да имамо. Ипак, сада међу другом децом Нађа види да јој је штошта било ускраћено и да они живе другачије од ње и душа ме због тога боли - каже нам Славица и додаје да је школа "Мирослав Антић" прва институција која се заузела за живот овог детета и њихове породице.

Прочитајте још - И ОТАЦ И МАЈКА: Деда званично постао старатељ свом унуку

Нађа се већ другог дана од поласка у предшколско разболела, има астму, користи пумпицу и лекове, јер је кућа пуна влаге.

- Најгоре је зими, јер не успевамо да загрејемо кућу на којој уместо прозора имамо најлоне. Када сам васпитачици испричала наш случај, она је заплакала и обећала да ће помоћи макар да Нађа добије књиге и превоз до школе - каже бака Славица.

А мала Нађа нема баш никаквих жеља. Другаре је, каже, стекла, а сада има и "краљицу са неба", васпитачицу коју воли готово исто као и баку. Све што би желела је само да школа траје мало дуже.

- Имам пуно другара и ускоро ће ми прославити рођендан у играоници. Писаћемо позивнице и донеће ми велику торту, тако да имам све - каже раздрагана девојчица.

Бака и Нађа на путу до школе


ВАСПИТАЧИЦА ОТВОРИЛА РАЧУН ЗА ПОМОЋ

- БИЛО ми је чудно када је првог дана дошла у гуменим чизмицама, али нисам ни слутила у каквим условима дете живи. Одмах сам обавестила Савет родитеље и директора да бисмо некако помогли девојчици. Нађа је марљива и паметна, има добро памћење, маштовита је и креативна, свима нам се срце кида због ње - прича њена васпитачица Милица Маринковић (на слици са Нађом).

Она каже да је одмах отворила жиро-рачун за помоћ Нађи, на име девојчицине баке Славице Младеновић - 250 - 3200013151500 - 64 и да су родитељи почели да уплаћују новац како би им помогли. За почетак су им однели храну и много тога што овом дому недостаје за иоле нормалан живот.

БРИГА О УГРОЖЕНОЈ ДЕЦИ

ДИРЕКТОР школе "Мирослав Антић" у Нишу Милош Станковић каже да је Нађина прича ганула све запослене и да није било дилеме да ће се сви одмах заузети да помогну колико могу.

- То је принцип наше школе, када постоји дете са неким посебним потребама, социјално угрожено или има неки други проблем, трудимо се сви заједно да изађемо у сусрет и учинимо све што можемо. Тада се укључују сви наставници и професори да заједно помогнемо. Успели смо засад да обезбедимо такси да их вози током зиме до школе и назад, али то је само почетак, видећемо шта још можемо да учинимо за њих - прича Станковић.