СВА деца на игралишту желела су да се сликају с њом. Неки да јој додирну машну у косици. Неки да јој наместе увојке... Други да јој поправе чипкану блузу која је склизнула с рамена. А она... Она као да је знала да је, као бајаги, нешто важна. Потражила је место међу жутим цветовима оближње баште. Један је убрала и пружила према камери, уз осмех какав имају деца неодгонетнуте загонетке.


Прочитајте још: Поклон за малу Алину: Свака помоћ злата вредна

Ово је Нови Пазар, а она је Алина. Деца је зову - Нина. И мама је тако зове - Нина. Мама је Атифа. Атифа Љајић! То је она жена којој се у лето пре две године дивила јавност Србије. У 61. години на свет је донела ову девојчицу, вантелесном оплодњом. По свему што је проживела, приписали су јој да је - "мајка храброст".

- Храбра је свака жена која зна шта жели - каже Атифа. - Ја сам желела дете и сада сам срећна. Не могу вам описати колика је моја срећа док гледам моју Нину.

Прочитајте још: АЛИНА ПРОСЛАВИЛА ПРВИ РОЂЕНДАН: Живимо веома тешко, али ја сам због ћерке срећна жена!

Атифа брзо устаје, ни за тренутак не губи из вида ћерку.

- Живахно је ово дете, и некако своје. Морам да га надгледам - у ходу говори Атифа.

Иза ове слике мајке, са плетеницом готово до колена, и неговане девојчице, очију као у ланета, коју из руку не испушта њена мама - стоји прича за читав роман: о фасцинантном пориву једне жене да се оствари као мајка. Да се оствари, по цену живота. Прича о њеним страховима од ноћи и зоре, о погледима и подгуркивањима, о питањима као што је: Шта ће ти дете у овим годинама? О неразумевању и, на срећу, већем разумевању добрих и племенитих људи, који су овој маленој породици били и остали подршка и нада.

- Моје дете и жеља да га имам испунили су моје срце - каже нам Атифа. - А подршка добрих људи само су му продужили откуцаје. И, право да вам кажем, ако бих се на неког пожалила, срећу бих нашу наљутила.

- Кад год ме питају да ли сам љута на некога, одговарам: Имам само да кажем ко ми је у овој мојој срећи помогао. Када бих бројала, био би то дугачак списак. Ја се, ипак, надам да ћу овом мом детету обезбедити стан, пре него... Пре него што она буде сигурна у своје ручице.

Не жели да, недалеко од њене подстанарске адресе, платимо пиће њој и њеној девојчици грлици, коју никако не држи место. Она је час на једном, час на другом крају баште. Мама је учи да поспреми понешто и у кући. Тако она и овде, у овом ресторану, поспрема флашице с нашег стола.

- Здрава је, захвална сам Богу - говори, узгред, Атифа. - Само је вакцину до сада примила. Ево, две године и који месец, ни температуру чак никад није имала. А шта воли? Сада, некако, жели да једе грожђе. То јој и приуштим.

Атифа је Алину родила после четири неуспешна покушаја вантелесне оплодње. Пети јој се посрећио. Тада је сву своју уштеђевину и отпремнину из конфекције "Рашка", у којој је деценију и више радила, уложила у то да покуша да буде мајка. Да успе, или да умре.

- Јесте било тешко, али је то све сада иза нас. Све муке и невоље су иза мене и мог детета, ја се тако надам - каже Атифа. - А мислила сам, једном, да је са мном готово. И лекари су губили наду. Али проф. др Небојша Радуновић био је та светиљка која ме је придизала. Била сам толико исцрпљена да реч нисам могла да проговорим.

Малена Нина нема појма о чему прича њена мама. Она трчкара около, шири ручице као лептир крила, и свака јој је пажња мила.

- Само се надам најлепшим данима мога детета, макар оно и не било свесно мога труда да угледа свет - каже Атифа. - Зашто овако говорим? Зашто имам наду? Зато што знам да је много, много добрих људи међу нама. Ма, имаће она на кога да се ослони... Ако ја то не дочекам. Ето, ускоро ћу и у ту превремену пензију. Биће ће то за нас стабилније и сигурније време.

На растанку, враћамо се из насеља, такозваног Јединства. Атифа одлази са својом Нином. На седми спрат, у подстанарски станчић. Лифт вози само до шестог.

- Није лако Атифи... Није јој лако - каже жена у самопослузи овог новог насеља.

Одговор знамо.

ДА САМ ЈА НЕКО

ОВОЈ нашој Атифи Љајић, да сам ја неко, дао бих националну пензију - каже нам саговорник у центру Новог Пазара. - Знам да многи помажу, али би држава требало да помогне. Институционално. Можда би Атифа, да се повезала у црнину, већ добила некакав стан. Она је, за нас који нисмо ни у партији ни у вери, истинска хероина. И увек се радујемо кад је видимо.

Наш репортер са Атифом и бебом одмах после порођаја Фото М. Нићифоровић

"НОВОСТИ" ЗА НЕЗАБОРАВ

АТИФА Љајић је, каже нам, посебно захвална "Новостима" и нашем дописнику Мирољубу Нићифоровићу, на свакој акцији коју смо за њу и њену девојчицу уприличили. Фонд хуманости "Новости" је њен незаборав. Никада се није догодило да, кад год је каква прилика, упутимо пакет, новчану пошиљку, рођендански дар њеној маленој цурици.

ДО СУСРЕТА, У ВРТИЋУ

МАЛЕНА Алина ће, највероватније, од септембра у вртић. Њена мајка каже да је потпуно свесна тога да јој је потребно да буде са вршњацима. Тата Шериф Нокић, који је девојчицу признао "само формално", није у прилици да помогне. Дијабетичар је, повремено долази, а има обавезе и према породици у Истанбулу. Током развода са бившом супругом, он је упознао Атифу и није одбио да призна девојчицу, мада зачету вантелесном оплодњом.