СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Шта је све Ранковић говорио о Титу

КРАЈЕМ јуна 1966, на Брионском пленуму ЦК СКЈ, сменом Александра Ранковића завршила се прва фаза Титове Југославије. Човек који је готово тридесет година био неприкосновена личност партијског и политичког живота, оптужен је за прислушкивање "другова из државног врха, укључујући и друга Тита", а његово уклањање обављено је под велом демократизације друштва и елиминисања конзервативних и националистичких елемената који угрожавају опстанак револуције. Наравно, српско руководство окренуло је Ранковићу леђа, не схватајући шта у том тренутку значи његова смена - да је он био препрека Титу, Кардељу, Бакарићу и осталим националним поглавицама да разграде Југославију и створе своје суверене државе.

- Ја који сам све прислушкивао, од Скупштине до спаваће собе, последњи сам сазнао шта ми се спрема - записаће доцније Ранковић.

Друг Марко, како је било његово партијско конспиративно име, достојанствено je подносио смену и прокаженост. Није хтео да се ангажује у било ком виду, за њега је политички живот после Брионског пленума био окончан. После свега, на известан начин, осећао се пораженим и осрамоћеним због верности Јосипу Брозу Титу и живота који је посветио партији и комунистичкој идеологији.

Његова смрт 19. августа 1983. године и слика са сахране на којој десетине хиљада људи, а многи кажу да је било и сто хиљада, узвикују оно што се претходних 15 година није смело изговорити - "херој Лека", постала је парадигма српског незадовољства преуређењем Југославије, по Уставу из 1974. године.

Ранковић је, у више наврата, причао о свом животном и револуционарном путу историчару Венцеславу Глишићу и књижевнику Добрици Ћосићу. У њиховим бележницама остали су записи његових исказа, из којих преносимо занимљиве и широј јавности непознате фрагменте.

О слободној љубави

КАДА сам постао секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију 1937, приметио сам да је у партији, посебно на Универзитету, доста маха заузела "слободна љубав", и то под утицајем идеја Вилхелма Рајха. Питао сам Ђиласа како је дошло до тога да се у једној патријархално-грађанској средини прихвате те идеје, које је заступала и Колонтајева у Октобарској револуцији. Одговорио је да су помоћу слободне љубави увлачили девојке у партију. Обојица смо се заложила да се ова појава међу члановима партије сузбије. Главни пропагатор ових идеја, студент Патерностер, који је истовремено ишао са две девојке, извршио је самоубиство под неразјашњеним околностима.

Лека и Тито када су били "у љубави"

Касније, у току Народноослободилачке борбе, Ђилас и ја били смо зачетници идеје о примењеној етици, по којој су комунисти људи посебног кова, са аскетским моралом и спремношћу на жртвовање. Посебно се водило рачуна о односу између мушкараца и жена. Са знањем партије могла се имати само једна, макар и невенчана жена. Тако се понашао и Тито, јер је све време рата провео са Даворјанком Пауновић, која му је истовремено била и секретарица.

Кадињача и оставка

ОДБРАНА Кадињаче је Титова погрешна одлука. Без икаквих обавештења и правих разлога, осим да се пред Хадсоном, енглеским официром, истакне као војсковођа, послао је батаљон са Јерковићем, да сви изгину. Учинио је то онда када је судбина Ужица била одлучена. Немачка офанзива није могла да се заустави. Евакуација је већ почела. Ја сам послао Моравички батаљон са Софијанићем на чуке око Ужица, да штите извлачење из града. Одбрана Кадињаче је била бесмислена. Али Кадињача има своју поему као херојски чин, а као партизански Термопили постала је партизански мит.

На Златибору, после извлачења из Ужица, Тито је, деморалисан, изјавио: "Подносим оставку на дужност врховног команданта. Ако се слажете, ја ћу бити само секретар партије."

Ја сам на то рекао: "Мислим да није време за оставке. Ако треба, онда ћемо сви да поднесемо оставке. Али сматрам да има времена за оставке. Сада треба да спасавамо своје одреде и да наставимо повлачење."

Ђилас ме је у томе подржао.

Прочитајте још: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како су се разишли Коча Поповић и Тито

Стварање Титовог култа

У ЈЕСЕН 1942, на састанку под буквом, у некој планини, поред мене су били присутни Тито, Кардељ и Ђилас. Тада је Ђилас наступио са ставом: "Ми недовољно популаришемо Тита. Морамо да имамо вођу, човека за кога се везују масе. Војсковођу. Секретара Партије. Онако како Руси имају Стаљина." Отад смо почели да стварамо култ Тита. После је то узело стихијске размере. Рато Дугоњић, секретар ЦК СКОЈ, предложио је да се дан његовог рођења слави као Дан младости и да му за тај дан омладина Југославије носи штафету са честиткама и поздравима...

Везе са Коминтерном

ВЕЗЕ са Русима биле су искључиво у Титовим рукама. Никога није обавештавао шта му пишу и шта им он одговара. На састанцима Политбироа, Тито је из депеша које је примао из Москве и Коминтерне нама казивао само оно што је сматрао да треба. Нико од нас никад није видео ниједну депешу. У рату, за време марша, пре него што би легао да спава, Тито би изуо чизму, ставио депеше у њу и поново је обуо. Тако се обезбеђивао да му их неко не украде. И после рата он је све депеше из Москве чувао у челичним касама - у Београду, на Брионима, у Сплиту. Неке најважније је увек носио са собом. А многе су уништене. Мене је јако вређао тај однос неповерења и једном нисам издржао: "Шта сам ја овде? Каква је моја одговорност када се од мене крију депеше из Москве?"

"Ја сам генерални секретар Партије. Моје је право да одлучујем о чему тебе и вас треба да обавештавам", одбрусио ми је Тито.

Ђилас, Тито и Ранковић

Брозове ратне депресије

ТИТО је у рату имао и тренутке велике депресије и деморалисаности. Златибор, Сутјеска, Дрвар... Иначе, он је брзо сагледавао ситуацију, брзо доносио одлуке, био енергичан у њиховом спровођењу. А сујетан, самоуверен, све пригушује себи. Он је увек "главни". Изразит аутократа... Оно што је компромитујуће - смртне казне, паљења села, све што је гадно и рђаво, он не потписује, већ препушта другима. Увек је имао свест о својој историјској улози. Поступао је тако да буде победник, да је у праву, да је праведан и великодушан... Мост на Неретви је грешком срушен, због обавештења Владе Шегрта да нас гони 20.000 четника. Кад је добио то обавештење, Тито је наредио да се мост дигне у ваздух. Преко тог срушеног моста једва је прешла главнина наше војске...

Републичке границе

МЕНИ је тада било свеједно да ли су Илок и Барања у Хрватској или Србији. Сретену Жујовићу није било свеједно. Из садашње перспективе, увиђам да нисам добро видео нашу националну ситуацију. Нисам тада сагледао националистичке намере Хрвата у разграничењу са Србијом у Војводини и Срему. Веселинов је псовао и викао: "Вуковар је наш!" То је значило сремски, војвођански. Мени је било свеједно чији је Вуковар и у којој је републици. Сада схватам колико сам погрешио.

Вила Загорје у Загребу

Титов дворац у Загребу

НИСАМ знао да Тито гради дворац у Загребу. Добијам писма из Загреба, жале се грађани због присилног исељавања. Питам Жежеља о чему се ради. Он ми каже да је четрдесет породица исељено да би се засадио велики парк око дворца. Штамбук ми се жали да се за тај дворац, вилу "Загорје", даје шест милијарди. Кажем му: разговарај са Стевом Крајачићем и Бакарићем, о томе немам појма и нећу да знам. А после пустили причу: Ранковић зида Титу дворац у Загребу...

Неколико година пред моју ликвидацију, Титова централа је производила интриге против мене. Протурали су приче да се спремам да наследим Тита и да своје село Дражевац градим као Кумровец. Људи ми долазе, причају, чуде се. Међу нама се шири нездрава атмосфера, подозрење, сплеткарење... Затровани смо. Ја осећам: нешто се крупно спрема против мене, а немоћан сам...

Бриони

МИСЛИМ да је то било 1945. или 1946. Позове ме Тито да посетимо Брионе. Разгледали смо читаво острво. Кажем му: "Ја бих, Стари, све ово вратио како је било док су овде живели грофови. Нека долазе туристи и гледају." Тито ћути и не изјашњава се. А када смо се вратили у Београд, он је, не обавештавајући ме о томе, наредио да му се на Брионима сагради нова резиденција. Ту је направио и зоолошки врт, да се хвали пред страним државницима.