ВЕЛИКЕ, трогласне гајде, изворно од шљивовог дрвета, оличење су старог Баната, духовни мод народа који у питомој равници још од краја 18. века зна шта су тајне звука овога инструмента који љубоморно чува у меховима времена. Овако приповеда Зрењанинац Вања Илијев, говорећи о моћном духу гајди, које припадају традицији и прошлости.

Опчињен причама своје баке, која је у родном Башаиду често ишла "на рогаљ" и уживала у мајсторијама гајдаша са салаша из оближњег Винцаида, Илијев је после двадесетогодишњег стажа фолклорног играча у "банаћанском колу" решио 2005. да проникне у тајне гајдашког звука.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Чаролија и сета ђачких растанака

Све, наравно, у гајдашкој прошлости Баната почиње од Ацка Пејакова из Мокрина, који је био сликер (фотограф) по професији и гајдаш у души, са ореолом питомог, доброћудног браце, који је "измислио" и у свет музике лансирао велике, трогласне, кумовске гајде, или, како их етномузиколози називају, мокринске гајде - истиче Илијев, творац Првог фестивала традиционалних инструмената "Рог (лула) Баната".

Исте године када је почео да свира - а одскора их успешно и сам прави, и један је од пет гајдаша у Војводини који свирају велике, трогласне гајде - Илијев је основао женску групу "Сеферини", која једина изводи изворне банатске песме Срба староседелаца. Потом са дипломом васпитача за традиционалне игре успешно руководи и КУД "Вељко Лукић Курјак" из Лукићева, али гајде не испушта из руку. Поред многобројних наступа у Италији, Швајцарској и осталим земаља Европе, Северне Африке и Блиског истока, за које су гајде карактеристичне, недавно је у Словачкој на фестивалу "Гајдовачка" и у Узбекистану, осим улоге свирача, обављао и посао достојног презентера српске традиционалне музике.

Гајдаш из Ботоша, средина 20. века / Фото НМЗ

- Богатство и лепота ношњи, духовити и најчешће љубавни садржај изворних банатских песама које су се певале искључиво уз гајде, определиле су ме да се срцем и душом посветим инструменту који се први пут спомиње у старој Грчкој, још пре Христа, а како је својевремено, шеретски, испричао чика Рада из Србобрана, у време када још није било радија, гајдаш, наочит и распеван, био је популаран код лепих снаша и ниједна свадба није се могла замислити без њега - прича даље власник шест старинских гајди, који је својевремено у Салону зрењанинског музеја осмислио "Банатско вече", са идејом да се обнови некада чувени "рогаљ", на којем се окупљала младеж и, уз ракијицу, чварке, штрудле са скорупом, маком и рогачем, певала заборављене песме Баната.

Први синоним за гајде су свадба и кићени сватови, кум који је обавезно имао свог гајдаша, док је други гајдаш забављао остале сватове. Тада се по обичају, после веселе сватовске ноћи, када осване румена зора, кум, припит, уз тог истог гајдаша, пратио кући са хоклице на хоклицу, уз песму коју је наручивао и плаћао. Е, сад, лепо је било кад је кум негде у комшилуку, ал' кад није...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Црна, мајска, фекетићка вишња

Прва школа за гајдаше спомиње се у Шкотској 1500. године, а занимљиво је да су је похађали само племићи, баш као што су најхрабрији ратници Римљани у освајачким налетима свог царства свирали гајде, као војни инструмент.

Вања Илијев, срцем и душом посвећен гајдама / Фото Прив. арх.

Црква, најчешће због песама о љубави и оним које су славиле рад и обичног, малог човека, гајде је третирала као ђаволски инструмент, а како причају хроничари, на то су поприлично утицали и сами гајдаши, антихристи, како су их погрдно називали, по свему судећи због љубоморе што су били популарни код девојака и у друштву.

Извесни Француски из Кикинде, уморан после свадбе и дугог свирања, окачио је своје гајде у шифоњер и заспао, а онда га је пробудио звук гајди. Ау, то сам ђаво свира из шифоњера, бунован је помислио Француски, и тек када се мало прибрао и охрабрио, отишао је до шифоњера да се увери да око његових гајди нема никога и да је мех сам пустио звук.

Гајдаш обавезан у сватовима / Фото Прив. арх.

Грех би на крају био, међу виђенијим банатским гајдашима, не споменути Бечејца Саву Фехирова Ћаска (1896-1988) и Мирка Француског Брацику из Кикинде (1923-1990), који је радио као кондуктер на железници, али је постао чувен по компоновању гајдашких кола. Да гајде не остану саме, заборављене у неком старом орману, великом енергијом и стваралачким радом брине гајдаш Вања, који је, осим Максима Мудринића из Сивца, једини који, од јаворовог и липовог дрвета, сам прави гајде, свира и здушно се залаже за очување старих традиционалних песама и обичаја Баната и равнице.

"Весели Банаћани", аутор Стеван Алексић / Фото Народни музеј Зрењанина


ВЕСЕЛА БРАЋА, ВЕСЕЛИ БАНАЋАНИ

КАДА се Урош Предић, бард српског реализма, вратио у родни Орловат, да гледа болесну мајку, није му се допадала свакодневна слика, нарочито када се пекла нова ракија и у време свињокоља, када су припити Орловаћани, обавезно уз гајдаша, бауљали сеоским сокацима и често завршавали с лицем у блату. Слика "Весела браћа" имала је поруку да се његове комшије мало постиде и не претерују у пићу. И Стеван Алексић из Модоша, данашњег Јаше Томића, насликао је "Веселе Банаћане" у кафани како пију уз гајдаша.

Сава Фехиров из Бечеја / Фото Прив. арх.


ШАМАР ЗА ПЕСМУ КАД ТИТО КУМУЈЕ

ГРЧЕ, чувени гајдаш из Новог Милошева, настрадао је када се једној фамилији у селу родило десето дете, а по обичају, Тито је у таквим ситуацијама обавезно кумовао. Овај пут спречен да дође, Тито је послао свог официра, који је након што је боговски ручао и попио коју више, пожелео да чује гајдаша Грчета, који је, осим свирања, лепио блатом куће по селу. Пронашли су га како дрема испод дрвета у дворишту, утрапили му гајде и он је пред Титовим ађутантом запевао "Служио је Карађорђевићу..." стару тзв. асталску песму, која је толико изнервирала официра да је скочио, опалио шамар сиротом Грчету и бесно напустио Милошево.

Ацко Пејаков / Фото Прив. арх.



ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Црвенокоса богиња плодне црнице

СРЦЕ СУ ЈЕДНЕ ВЕЛИКЕ ГАЈДЕ

"СРЦЕ су једне велике гајде које те цео живот прате док дишеш и ти их тако, тугом и весељем твојим у теби оглашаваш... Гајде твоје, из ребара твојих, диване с тобом и васцелим светом и кажу ти жив си, жив си"... - записао је познати зрењанински песник Радивој Шајтинац у књизи "Банатска читанка".

Банатско коло - ко га не би вол'о


ТАЈНА МИХАЈЛА ПУПИНА

У СВОЈОЈ књизи "Са пашњака до научењака", Михајло Пупин, рођен у Идвору, забележио је како га је још као дечака занимала свирка српског гајдаша, који, стежући мехове од овчије коже, тера ваздух у цеви, прстима га испушта на отворе и тако свира. "Штимовање цеви на гајдама, двадесетак година касније пренео сам на електрично поље, и тај свој посао назвао сам електричним саглашавањем, а тај израз је потпуно усвојен у телеграфији без жица. Нико не зна да сам ту радњу и њено име позајмио од српског гајдаша."


"Сеферини", изворна банатска певачка група / Фото Прив. арх.