Степу красиле генијалност и скромност

РАНО јутро у Чачку 1920. лета Господњег. Нетом пензионисани војвода Степа Степановић устаје из војничког кревета на којем је, по сопственој жељи, спавао у скромној породичној кући у Чачку. Из дворишта се чује рзање ослепеле кобиле Виле. Њу, која му је била одана у повлачењу преко Албаније и на Солунском фронту и која је заједно с њим стасала за "пензију", повео је са собом. Команда му је нудила вилу у Београду, али је стари ратник радије одабрао своју Вилу.

Да је Радомир Путник био жив када је Степа одабрао Вилу уместо виле, без сумње би, са симпатијама, поновио своју чувену опаску: "Људи, шта се чудите, Степа је Степа!" Тим речима је старији војвода увек одговарао када би се српски војници на фронту чудили Степиној скромности.

Управо те Путникове речи послужиле су као наслов за монодраму коју је поводом 90-годишњице упокојења војсковође српске и југословенске војске, војводе Степана Степе Степановића (Кумодраж, 1856 - Чачак, 1929) и 105-годишњице Кумановске битке, написао Хаџи Зоран Лазин, новосадски публициста, дугогодишњи позоришни делатник и неуморни истраживач српске књижевности, позоришта и културе.

Монодрама ће премијерно бити изведена у септембру, а лик скромног човека, који је истовремено био непревазиђени војни стратег, дочараће доајен нашег театра и првак драме Српског народног позоришта Миодраг Петровић.

Пребирајући по литератури о четворици наших војвода - Радомиру Путнику, Живојину Мишићу, Петру Бојовићу и Степановићу, Лазин је закључио да се наша историографија није довољно бавила овим великанима, а понајмање пажње посвећено је управо Степи. Истина, на то је и он сам утицао.

- Био је изузетно скроман човек, дистанцирао се од политике и јавности, нерадо и врло ретко говорио је за новине, сматрајући да је све што је имао да каже и покаже урадио на бојном пољу - наводи Лазин разлоге који су га навели да монодраму посвети бриљантном војсковођи.

Цео Степин живот, Лазин је сажео у монодрамских сат времена, са жељом да подсети на војводине извојеване ратничке победе, али и да истакне мање познате детаље из његовог приватног живота. Попут анегдоте о првој пензији, када је војвода доносиоцу прекорним гласом рекао:

- Врати половину. Ми смо мала и сиромашна земља, не треба мени толико!

Хаџи Зоран Лазин, аутор монодраме - Фото Д. Дозет

Домовина и породица биле су светиње за Степу Степановића. Као двадесетпетогодишњи потпоручник, упознао је у Крагујевцу Јелену Милановић, кћерку начелника среза крагујевачког Веселина Милановића. Са њом је имао брак пун међусобног поштовања, и две кћерке, Милицу и Даницу. Жалио је што није имао и сина, да га упути у војностратешке тајне. Обе кћери удале су се за официре.Милица за Крсту Драгомировића, санитетског потпоручника, који је догурао до генерала, а Даница за Јовицу Јовичића, капетана прве класе. Степа је своје зетове прихватио као синове.

Степа и краљ Александар

Када је краљ Александар Карађорђевић добио сина Петра Другог, понудио је Степи да му буде кум. Војвода је рекао да је он пријатељ Карађорђевића, војник и официр, али да кумства није достојан. Пристао је само да дете уочи крштења унесе у капелу. Краљ му је доцније понудио место председника владе. Није га прихватио, јер је сматрао да војник не треба да се меша у политику. Пред крај Степиног живота, у Чачак је дошла делегација из Баната, да га обавести како ће једном месту наденути име Војвода Степа.

- Ма, шта ће вам то! Боље да том месту дате име неког политичара, имаће народ више користи - рекао је Степановић, али нису га послушали. У Банату и данас постоји место Војвода Степа, а у Бачкој - Степановићево.

Прочитајте још: Обележено 90 година од смрти Степе Степановића (ФОТО)

Предосећајући смрт, Степа је у Чачку својим парама закупио гробницу за себе и супругу. Пре него што је издахнуо на војничком кревету, у својој скромној чачанској собици, 27. априла 1929, промрмљао је: "Полазите напред." Вест о његовом упокојењу дубоко је ожалостила читаву земљу.

На дан сахране, 29. априла, у Чачку нису радиле радње и школе, у знак поштовања према Степи Степановићу. Погребу су присуствовали краљ Александар Први, чланови владе, Степини ратни другови, делегације савезничких земаља... Поворка од неколико хиљада људи сатима је од цркве до гробља пролазила градом, праћена авионима. Био је то највећи догађај у Чачку између два светска рата.

Родна кућа Степе Степановића у Кумодражу

Страна штампа описала је Степу Степановића као националног јунака српског народа и уврстила га у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Оку извештача није промакао детаљ да је остарела и ослепела кобила Вила достојанствено извршила свој последњи задатак - на челу поворке била је упрегнута у кола која су упокојеног војводу одвезла у легенду.

ПОТОМЦИ С ПОНОСОМ ЧУВАЈУ УСПОМЕНЕ

СТЕПИНА праунука др Ивана Лучић, пензионисана лекарка, живи у Београду. У Кумодражу, родном месту војводе Степе, данас живе потомци његовог рођеног брата Марка. Живе у складу са начелима свог великог претка. Политиком се нико у породици није бавио, а војску су сви мушкарци редовно одслужили. Праунук Марка Степановића, Драгиша, каже, за "Новости", да је поносан што је његов отац такође носио име Степа, као и да свом сину није наденуо војводино име јер му је отац у то време био жив.

Војвода на кобили Вили (1913, околина Пирота)

Но, његов унук Михајло чврсто је обећао да ће се његов син звати Степа. Степановиће и данас краси скромност, па нису пристали да се фотографишу, али су нам уступили фотографију свог славног претка са краљем Александром, коју са поносом чувају.

НАЈДРАЖИ

ЗА своје војне успехе Степа Степановић награђен је са 17 домаћих одликовања, а са још десет наградили су га Грци, Руси, Французи, Енглези, Италијани... Њему је најдражи био Орден Светог Станислава са лентом трећег степена, који је добио од Руса после Другог српско-турског рата. То је било прво његово страно одликовање које је добио као млад официр.