КАДА је ономад један Фекетићанин ишао у Немачку да посети времешну Немицу која је заједно са другим многобројним подунавским Швабама после Другог светског рата морала да напусти свој дом, питао је старицу шта жели да јој понесе.

- Шаку фекетићких вишања, да их бар још једаред окусим - одговорила је без двоумљења.

Укус вишања вратио је старицу у родни крај, а њене потомке уверио у причу коју им је деценијама са сетом препричавала - о младости проведеној испод дрвета препуног слатког, крупног воћа које нигде на свету више не рађа. Осим у Фекетићу.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПРИЧЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ: Врцао мед и - знање

А вишња је у Фекетићу стара готово колико и село. После разарања у средњовековним ратовима, насеље поред речице Криваје, на јужним падинама Телечке висоравни, у срцу Бачке, обновљено је 1785. године. Одлуком аустроугарске царице Марије Терезије, село насељавају Немци из околине Рајне и Мађари пореклом из Кунхеђеша. Преци данашњих Фекетићана донели су са собом љубав према узгајању воћа и винове лозе. Одмах по досељавању, народ је затражио од Мађарске коморе да им дозволи подизање винограда, а између садница лозе садили су вишње.

- Још смо далеко од врења вишње, иако се то практикује у многим областима Швајцарске и Немачке, а уз то доноси и прилично добру зараду. Мађарски мушкарац не пије ракију, али ако већ одлучите да је попијете, онда бар покушајте да направите нешто добро за себе - попијте ракију од вишања - записано је у аналима села још 1858. године.

Стари причају да су специфичну врсту вишње у Бачку донели аустроугарски војници, и то из Босне и Херцеговине. Одушевљени њеним укусом, војници су донели саднице и засадили их. Благородно тло, богато гвожђем и магнезијумом, помогло је да вишња ту нађе свој нови дом. Занимљиво је и да није калемљена, већ је сађена и размножавана из коренових изданака.

Жолт Хокаи поносан на свој воћњак / Фото Ј. Л.

Увидевши да се на овом земљишту вишња брзо развија и даје плод одличног квалитета, виноградари су садњом коренових изданака од најбољих стабала почели да шире засаде вишања и дали јој име мајска црна вишња. Мало-помало, засади вишње су се ширили, и данас готово да нема ниједне од око 2.000 кућа испред које не расте бар једно дрво.

- Вишња, а као трешња - рекао нам је пре неколико година у неколико речи карактеристику својих црвених плодова Јанош Сакач, кога смо затекли испред авлије са пуним цегером тек убраних вишања.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Приче из Војводине: Пустоловине бачког Казанове

А каква би била фекетићка вишња него црна (фекете на мађарском значи црно). На петељци нема лист, и по томе се већ на први поглед препозна. Али је и сочна и слатка, није киселкаста.

- Садржи 20 одсто суве материје, свега осам одсто чини коштица, има изузетно висок састав антиоксиданаса, за 10 одсто више него што је уобичајено, а уз то је и отпорна на штеточине и болести, те јој није потребна хемијска заштита - објашњава Жолт Хоркаи, највећи произвођач вишања у селу, који са породицом узгаја око 500 стабала, старих од две до 15 година.


Јанош Сакач



Било да је свежа или у компоту, ликеру, ракији или вину, фекетићка вишња је и овог пролећа у многим домовима. Али и у успоменама, преточеним у песму:

"И биће опет љубави, ал' ниједна као наша,

Пролазиће опет сватови, крај дудова крајпуташа.

Процветаће фекетићке вишње, где сам некада теби љубав дао

Ал' прећутаће фекетићке вишње ко ми те је украо."


ПРИМА“ СЕ НИЈЕ БАШ ПРИМИЛА

ОНО што се народски зове фекетићка вишња, струка је 2013. године назвала прима, те је тако ова врста постала и званично призната сорта воћа. „Прима“ се, међутим, није баш примила...