ДОК је познати мајстор Никола Сабо био жив, у Вршцу је живео и сарачки занат. Иако је одавно био у пензији, он је до судњег дана сваког преподнева, бар на по сат времена, отварао врата своје мале радионице, како би свом занату продужио век трајања. Јер, знао је да ће са њим и сарачи заувек отићи у заборав. Тако би и те 2013. године, када је преминуо. Било му је 86 лета.

Деда Николе више нема, а ни зелених двокрилних дрвених врата у Кумановској улици број 5, иза којих су се криле све тајне овог заната. Скромна радионица, коју је још давне 1928. основао његов отац Миклош, сада је претворена у модеран локал за издавање, без икаквог обележја да је баш ту радио последњи вршачки сарач. Нема више ни удружења занатлија, које би о томе повело рачуна.

А некада су сарачи били веома цењени и имућни мајстори, нарочито у 19. веку, када се употребљавала раскошно украшена коњска опрема. Поруџбине су се тада радиле и по пола године унапред, за шта виђенији Вршчани нису жалили новац. Веште мајсторске руке израђивале су и бисаге, кубуре, плетене канџије и ремење, а када су шездесетих година прошлог века том занату прикључени и седларски и ташнерски занат, сарачима је законом било дозвољено да праве и кофере, галантерију од коже и винила, као и цираде за камионе.

Прочитајте још - ПРИЧЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ: Колач у част забрањене љубави

Све се израђивало искључиво ручно. Зато је било изузетно важно да мајстори имају квалитетан алат, који су углавном набављали у Немачкој. Отуд и претежно немачки називи за алатке - шило, шестар, чипкајз, шнирач, канцигер, шилфт, цолштрук метар...

- Посао није био физички тежак, али је изискивао вештину, стрпљење, креативност и, пре свега, познавање материјала. Да би могла да се користи за израду коњске опреме, кожа је истовремено морала да буде еластична и чврста. Зато је, рецимо, за амове углавном коришћен говеђи бланк или блусплат - објаснио је својевремено Никола Сабо за монографију вршачког музеја "Сарачки занат у Вршцу".

Миклош, отац Николин, у радионици на фронту у Првом светском рату, Фото Градски музеј Вршца

Он је, иначе, био једини живи сведок свих сарачких прилика у граду, па су тако и кустоси управо од њега дознавали како је тај занат функционисао. За стицање мајсторског звања, говорио је, требало је да прође око шест година - две-три године се шегртовало, а три године је трајало "странствовање", тј. усавршавање вештина у радионицама у другим градовима и земљама. Последњи чин је било полагање пред еснафском комисијом.

- Ученици су морали да израде одређени предмет, који се називао ремек рад. Уколико би он био добро оцењен, добијали су мајсторско писмо и постајали чланови еснафа - присећао се деда Сабо, који је мајсторско писмо добио 1952. године, а већ следеће почео самостално да ради.

Никола Сабо, последњи вршачки сарач у својој радионици 2007., Фото Градски музеј Вршца

Испрва је израђивао запрежну опрему и ћемере, а од 1975. па до пензије 1989. године радио је само сарачку галантерију - каишеве, оковратнике и повоце за псе, футроле за ножеве и пиштоље... Био је једини вршачки занатлија, који је за свој вишедеценијски рад добио златну плакету Синдиката занатства, услуга и самосталног предузетништва Србије.

Међутим, никада није имао шегрта, јер је после Другог светског рата овај занат полако почео да се гаси. Потискивање коњске запреге, модернизација пољопривреде и појава пластичних маса смањили су потражњу за њиховим производима. Сарачи, којих је у то време у Вршцу било седморо, постепено су затварали радионице. Сабо то није учинио, упркос свим тешкоћама. Као занатлија је и дочекао пензију, а све што је после тога радио, било је за његову душу и - историју.

Диплома Николе Сабоа и мајсторско звање, 1952.

РАДИОНИЦА ПРАВИ МУЗЕЈ

РАДИОНИЦА Николе Сабоа била је попут малог музеја, јер је ту чувао стогодишње алатке, које је још његов отац као шегрт добио од свог мајстора Ханела. Било је ту и његових рукотворина, које одавно нису биле у употреби, затим старих бечких каталога из 1903. и немачких сарачких новина, као и сарачких мустри, које су се давно користиле. И сам је представљао реликвију и идеално се уклапао у тај амбијент.

Табла испред некадашње радионице мајстора Николе


На вашар и чашицу разговора

ВРШАЧКИ сарачи су своје производе углавном продавали на пијаци и вашарима, али не и деда Никола, будући да је његова радионица била на добром месту, на путу до пијаце. Чак и када није имао посла, пролазници су навраћали код њега на "чашицу разговора".