У ПРВОЈ деценији прошлог века, Београд је био преплављен дневним листовима. После дворске трагедије 29. маја 1903. године, поједини листови, по природи ствари - неки добровољно а неки из виших разлога, престали су да излазе, али су зато преко ноћи ницале нове новине, прилагођене новим околностима. Наруку им је ишао и нови члан Устава у коме је дословце писало да је у Србији штампа слободна.

Списак дневних гласила био је подугачак: "Београдске новине", "Трговински гласник", "Вечерње новости", "Мали журнал", "Дневни лист"... Затим, ту су били партијски листови: "Самоуправа", "Видело", "Исток", "Српска застава"..., а онда ће београдском калдрмом протрчати колпортери нових издања - "Политике", "Штампе", "Правде", "Одјека", "За отаџбину". Ту морамо да додамо још неколико недељних, повремених, боље рећи - краткотрајних новина. То је био исувише велики залогај за мали Београд, који је тада бројао седамдесетак хиљада грађана. У унутрашњости се новине готово и нису слале због лоше дистрибуције, као и лоших саобраћајних веза. Готово све новине излазиле су у подне, цена је била пет пара, а продавале су се по кафанама, на улици, по кућама и у понекој трговачкој радњи.

Штампани тиражи су се кретали од хиљаду до две--три хиљаде примерака. Осетно повећање продаје почело је од анексије Босне и Херцеговине 1908. и расло је са атмосфером која се стварала пред надолазеће ратове. Приходи су убирани од продаје и огласа, а партијски листови имали су и дотације. Већина новина имала је четири, а тек понеке шест или осам страна.

КОНКУРЕНЦИЈА се заоштрава 1904. године, када се појављају нови листови - "Политика", неутрална, национална и блиска Министарству спољних послова, и "Правда", гласило напредњака, браће Паје и Воје Маринковића, а под уредништвом Јове Адамовића, кога је васцели Београд знао као Јову Мачка. "Правда" негује отворен опозициони концепт према новом поретку. У почетку благо и учтиво, а с временом све бескрупулозније напада краља Петра, заверенике и Пашићеву владу. Кад год би се појавио неки озбиљнији политички проблем, Јова Мачак би објављивао илустрацију мајмуна, како чучи са флашом у руци, и који се пита: "Шта ћемо сад, враг му бабин?" То се, кажу, односило на краља Петра.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Како је Тито прогањао Бранка Ћопића

Један од већих испада направили су пред удају принцезе Јелене. Неко од дворских службеника поручио је из иностранства дечју колевку и дао адресу да се испоручи Двору. Разлог је био врло практичне природе, јер све што је стизало на адресу Двoра, било је ослобођено царине.

Краљ Петар Први Карађорђевић, Пера Тодоровић и др Јован Ђаја


"Правда" је то сазнала и објавила. По београдским кафанама, занатским радњама, ћошковима и сокацима настала су наслађивања, зграњавања, а боме се и шапатом казивало да колица имају везе са принцезом Јеленом. Готово сви хроничари тога времена тврде да се краљ Петар није љутио кад се неповољно писало о њему, али том приликом није издржао и пожалио се неким утицајним људима "да му оставе породицу на миру". Овај краљев апел стигао је до ушију двојице капетана, иначе завереника, који су Петра довели на престо, те они сами одлуче да казне кривца - Пају Маринковића, народног посланика, напредњака и оца "Правде".

Случај је хтео да њих двојица, на Теразијама, сретну Пају Маринковића када се враћао из Скупштине у друштву са Ђодом Ђорђевићем, либералним народним послаником. Два официра, ту негде где је данас хотел "Касина", на Теразијама, нападну власника "Правде" са исуканим сабљама. Посланик Ђорђевић, да би одбранио друга, подметне штап, али га сабља ипак закачи, пресече му цилиндар и добро га засече по рамену. Пошто је било подне, пролазници су се одмах окупили око њих, а Паја је уграбио прилику и трком ускочио у празан фијакер и изгубио се.

ПОСЛЕ "Правде", појавила се "Штампа" Свете Јакшића, бившег дипломатског чиновника, који је нагињао напредњацима и био велики противник режима који је успостављен после 29. маја. Он је максимално користио онај члан из Устава да је штампа у Србији слободна и нарочито је нападао наоружавање пред балканске ратове. Јакшић и његов брат, пензионисани капетан, нису бирали речи. Тврдили су да барут који Србија купује није барут него балега, и та афера "барут-балега" дуго се провлачила кроз тадашњи јавни живот. "Дневни лист" Павла Ранковића, до доласка Карађорђевића био је оштра опозиција, а после тога се бавио само партијским информацијама. Када је дошло до расцепа у Радикалној странци, кад се појавила фракција "самосталаца", био је са Миланом Гролом и Јашом Продановићем оштра опозиција радикалима и Пашићу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Србофобија Енглеза дуга готово два века

Поплава нових новинских наслова, у првој деценији прошлог века у Београду, није могла да прође без Пере Тодоровића, једног од најбољих српских професионалних новинара 19. века. Његове "Мале новине" биле су малчице радикалске, а више лични поглед Пере Тодоровића на свет и Србију. Међутим, он убрзо гаси овај наслов и покреће недељне свеске под именом "Огледало". Овај лист ући ће у анале српске штампе, ако ни по чему другом, оно бар по томе што је први објавио Тарабићева пророчанства.

ДАЛЕКО ОД ОЧИЈУ ЈАВНОСТИ ЗАВЕРЕНИЦИ, први "звездаши" у Србији, полако су се с временом растурали. Неки су одлазили у пензију, неки у иностранство, али ове епизоде из њихових живота дешавале су се далеко од очију београдских новинара. И дефинитиван обрачун са њима у Солуну, када су Апис и другови стрељани, или осуђени на вишегодишње робије, остао је далеко од очију јавности и када је рат завршен.

Предисторија овог уредничког чина почиње на ужичкој пијаци 29. маја 1868. године, кад је Тарабић, ничим изазван, узвикнуо: "Не дајте, људи, убише књаза Михаила!" Полиција га је одмах ухапсила и спровела за Београд, где су га у Министарству унутрашњих дела неколико дана саслушавали.

Његово саслушавање, које је било прилично обимно, чувало се у поверљивој архиви. јер је овај видовити сељак предвидео и промену на престолу - 29. маја 1903. године. Пера Тодоровић дошао је до овог материјала и објавио га у "Огледалу".

У ЕВРОПИ, па и у Србији, тих година на политичкој сцени све ври, на сваком кораку се осећа напетост - као да се предосећала нека велика трагедија. То је било видљиво и у београдској штампи, а нарочито у "Политици", новинама које су биле ванпартијске, али с наглашеним националним, патриотским приступом тумачењу развоја догађаја на Балкану и у Европи. Њен концепт заснивао се на темељима спољне политике Србије, а у домаћим работама максимално се трудила да буде неутрална. "Политикиним" информацијама у то време се, једноставно, веровало.

"Штампа", лист Свете Јакшића, бившег дипломате, била је под утицајем "владановштине", односно Владана Ђорђевића, бившег председника Владе, и заступала је аустрофилску политику краља Милана.

"Трибуна" Наума Димитријевића, коме је несебично помагао и Бранислав Нушић, није дуго опстала. Нису много помогле ни Нушићеве враголије, јер је он због неке алузије на краља Николу морао да се повуче из уређивачког тима.

МАРКАНТНИ ПРОФЕСОР "ТРГОВИНСКИ гласник" је био орган Удружења београдске трговачке омладине. На челу новина, као директор, налазио се др Јован Ђаја, професор Универзитета, бивши министар, бивши члан Главног одбора Радикалне странке. Он је водио непристрасну уређивачку политику и много простора је давао економским програмима. Он је, иначе, био маркантна фигура, увек одевен у црни реденгот и са цилиндром на глави. Тих, смирен и уман. Био је прави директор, од кога су сарадници имали шта да науче.

"Београдске новине" Стевана Ђурчића, бившег дипломате, заступале су политику краља Николе, и он је седео у редакцији са црногорском капом на глави.

Разноразна страначка трвења и сукоби политичких лидери нису могли да прођу без улоге дневних новина. Када је Никола Пашић одлучио да се завереницима на челу са Аписом, који су ликвидирали краља Александра и краљицу Драгу, додели династички Орден Карађорђеве звезде без мачева, инжењеријски мајор, такође завереник Дамњан Дамњановић, звани Мали Дача, написао је у "Дневном листу" чланак и оптужио Пашића да је доделом ордења заверенике видно обележио да на улици свако може да их препозна. Пошто као официр није смео да се бави политичким стварима, а поготову да пише без претходне дозволе највишег врха војске, то су овог мајора пензионисали. Он као пензионер покреће дневни лист "Реформа", али одмах чини прекршај, јер је то урадио без дозволе министарства. Ништа му није помогла чињеница што је био лични пријатељ престолонаследника Ђорђа Карађорђевића.

"Реформа" није била дугог века. Завереници, или "звездаши", како их је народ називао, после доделе Ордена Карађорђеве звезде без мачева, улазили су у све отворенији сукоб са Пашићем и Радикалном странком. Странице београдских новина биле су пуне њихових препуцавања о "приоритету", односно о томе ко ће о празницима у цркви, за време службе, стајати са десне а ко с леве стране. Да ли ће десно бити окружни начелник, како је до тада био обичај, или командант дивизије, као представник војске и државе, како су завереници тражили?