На Спасовдан 1999. (тада се обележавао 20. маја), пројектил бомбардера НАТО погодио је метеоролошку станицу на Палићу, у којој је у том тренутку било петоро људи. Само пуком срећом породице Радојчић - Митар, Анка и њихов син Ненад, и Вучетић - Миланко и ћерка Мирјана, сачували су живу главу, али су у тренутку изгубили кров над главом.

Ни после две деценије од догађаја који им је обележио живот, породице Радојчић и Вучетић не проналазе мир, јер су, како тврде, жртве отимања имовине. Куће које су наменски за њих саграђене, локална самоуправа у Суботици је, у међувремену, превела у своје власништво.

У метеоролошкој станици на Палићу тада су радили Митар и Миланко, док су њихове породице живеле у становима у тој згради, која је била у власништву Републичког хидрометеоролошког завода, односно државе.

- Чим је почело бомбардовање, у станицу је дошло петоро војника Војске Југославије. Обављали смо посао од општег и јавног интереса, јер смо, поред стандардних радних обавеза, имали и задатак да путем радио-везе одмах пријавимо сваку информацију о прелетима авиона на подручју Републике Србије, на основу којих је Војска алармирала укључивање сирена у градовима широм земље - прича Митар.

У ноћи 20. маја 1999. године, Митар је био дежуран, док су остали спавали.

- У 1.25 чуо се јак звук авиона и одјекнула је снажна детонација Настали су крш и лом и мркли мрак. Ни сам не знам како сам се пробио до супруге и сина, те смо заједно побегли из куће у покушају да се спасемо - сећа се Митар. - Тек су нас ујутро, када се разданило, довели да видимо шта је од наших домова и ствари остало. Ништа није остало. На месту наших домова био је кратер дубок десет метара и пречника 20 метара!

Живу главу су успели да спасу, али су остали без крова над главом и без свега што су имали. Међутим, агонија ове две породице се те ноћи није завршила. Да би решили стамбено питање ове две породице, у циљу отклањања ратне штете, Град Суботица поклонио им је плацеве у Сунчаној улици. Тадашња државна Дирекција за обнову земље донирала је грађевински материјал и финансирала услуге радова, како би се саградили стамбени објекти за ове две породице.

- У јулу 2000. године, у присуству најважнијих градских и државних челника и великог броја медија, Иван Седлак, тадашњи министар у Влади Републике Србије, уручио нам је кључеве од кућа, рекавши том приликом како држава води бригу о свим својим грађанима и да нам је овим путем трајно решено стамбено питање - додаје Мирјана Вучетић. - Наша срећа је била кратког даха. Неколико година касније сазнали смо да смо изиграни и да нисмо власници кућа, већ да је власник локална самоуправа.

Породице су дошле у посед документације која је, како тврде, фингирана, јер нигде не стоје потпис и печат државне институције, него извесног ДП "Урбинг".

ТРАЖЕ РЕШЕЊЕ У Градској управи Суботице су нам незванично рекли да су упознати са проблемом ове две породице и да траже правни модус како да га реше.

- Уговор је склопљен 2000. године, а то предузеће је у АПР основано 2002. Правни следбеник Дирекције за обнову земље, Грађевинска дирекција РС, писаним путем оспорила је овај уговор и све што је у вези са њим, јер је у питању фиктиван правни посао који има елементе кривичног дела - каже Мирјана показујући документацију. - Али 2013. године, на захтев локалне самоуправе, а у склопу реституције, Републичка дирекција за имовину дала је сагласност за укњижење на основу истог оног лажног и фалсификованог уговора о заједничком улагању и лажне службене белешке у прилогу захтева.

Породице су тако сазнале да су остале - без сопственог дома.

- Обишли смо све гарнитуре градских и републичких власти, али нико није могао да нам помогне. Актуелна власт је спремна да нам помогне, али се све то издешавало много раније, и свесни смо да није лако - кажу Митар и Мирјана. - Бранили смо државу, а остали без крова над главом и ратне одштете! Једино што имамо су дебели здравствени картони. И нада.