ОД игралишта крај електричне централе, преко бициклистичког велодрома, до стадиона "Карађорђе". Највећа спортска грађевина у Новом Саду, стециште фудбалера Војводине и њихових навијача, које се и дан-данас налази на истом месту, на углу Улице Димитрија Туцовића и Булевара ослобођења, има бурну, дугу историју, још од 1924. године, када је изграђена на плацу на којем су до тада кружили велосипеди.

Фудбалски клуб Војводина, основан 1914. године, није имао свој терен, па су играчи у почетку тренирали на пољанчету код "Четири крајцаре", на крају садашње Шумадијске улице, али само до почетка Првог светског рата. После ослобођења и уједињења 1918. године, наступали су као "подстанари" Новосадског гимнастичарског клуба, спортског друштва мађарске омладине, које се налазило прекопута Јодне бање.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Приче из Војводине: Пустоловине бачког Казанове

Међутим, 1923. градске власти су "испарцелисале" тај крај и Војводина је остала без терена. Руководство клуба је нашло решење за изградњу игралишта на напуштеном терену Новосадског атлетског клуба, бившег бициклистичког велодрома изграђеног још 1888. године.

- Управа Војводине се 17. априла 1924. године обратила Славном градском савету молбом ради додељења парцеле број 31 крај "Електричне централе" за спортске сврхе - прича нам Петар Ђурђев, директор Историјског архива града. - Молбу је у име клуба потписао инжењер Дака Поповић, а Градски савет, решењем од 25. априла 1924. године, потврдно одговорио, па је Војводина добила на коришћење игралиште крај "Електричне централе".

Семафор средином деведесетих година, редар поставља табле / Фото Д. Дозет

За опремање игралишта највише средстава је прикупљено добровољним прилозима, а у ту сврху, клуб је организовао и гостовање америчке оперетске групе "Луизијана" и чувеног варијетеа "Казбек", па је део прихода од улазница био намењен за стадион. Ипак, на крају се решење нашло у сарадњи са новосадским спортским клубом Јуда Макаби, који такође није имао терен, и који је у свом раду окупљао углавном новосадске Јевреје.

Западна трибина "Карађорђа" 1930. / Фото Архив ФК Војводина

- Представници клубова сачинили су уговор о заједничком коришћењу терена 7. маја 1924. године. Тадашњи в. д. председника О. С. К. Војводина Коста Хаџи је забележио да је терен преоран и уређен такође добровољним радом чланова и симпатизера и да су изграђене две клупске кућице са становима за чуваре, свлачионицама, тушевима и клупским просторијама, као и седишта на западној трибини - каже Ђурђев.

Свечано отварање заказано је за 28. јун 1924. године, а управа клуба је решила да ново игралиште понесе славно историјско име "Карађорђе", по вођи Првог српског устанка Карађорђу Петровићу.

Уговор о додели парцеле за изградњу стадиона 1924. / Фото Архив ФК Војводина

На Видовдан, новоизграђено игралиште Спортског клуба Јуда Макаби и Омладинског спортског клуба Војводина је свечано отворено и било је домаћин фудбалског турнира на којем су учествовали домаћини Војводина и Јуда Макаби и гости из Београда Југославија и Јединство. Југославија је победила Војводину резултатом 4:1, а Јединство Јуду Макаби са 5:2.

Давид Дака Поповић, пројектант стадиона / Фото Архив ФК Војводина

Стадион "Карађорђе" је у више наврата дограђиван и реновиран. После првобитних радова, према опису Косте Хаџија, када је игралиште било с једне стране ограђено дашчаном оградом, а с друге стране само жичаном оградом, све је урађено прилозима у новцу и материјалу чланова и пријатеља обају клубова.

Поправка крова стадиона / Фото В. Меда

Прво значајно реновирање било је 1931. године, када је западна, тада једина трибина, наткривена и проширена, те је могла да прими 500 гледалаца.

Поповићев нацрт за изградњу стадиона / Фото Архив ФК Војводина

У време окупације, стадион је одузет клубу, којем је уједно био забрањен рад. Имовину је преузео Новосадски атлетски фудбалски клуб (Ujvidki Atltikaiа Klub). По завршетку Другог светског рата, Војводина је поново почела са радом, али јој стадион никада није био враћен у власништво. Одлуком нове комунистичке власти, име "Карађорђе" је укинуто и стадион је преименован у "Градски", односно "Стадион Војводине". Власништво над стадионом преузела је држава, и тако је остало до данас, с обзиром на то да "Карађорђе" и даље припада Републици Србији, Граду Новом Саду, који га је дао на управљање "Спенсу", а Војводина, упркос томе што је деценијама најчешће сама одржавала и реновирала стадион, сматра се само његовим корисником.

Стара екипа Војводине 1933.

Највећа трагедија на "Карађорђу", на срећу без људских жртава, догодила се 16. фебруара 1979. године, када је Нови Сад захватило једно од највећих невремена у 20. веку. Од силине ветра, чија је брзина у појединим тренуцима достизала и 170 километара на час, срушен је кров на западној трибини, па је морао да буде изнова подигнут.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ПРИЧЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ: Колач у част забрањене љубави

Северна трибина је добила садашњи изглед 1991. године, а око терена је 2004. постављена нова тартан атлетска стаза, када су уклоњени и рефлектори. После седам година, у лето 2011. године, "Карађорђе" је коначно поново добио осветљење, пошто су постављена четири модерна рефлектора.

Улица Димитрија Туцовића после рушења крова / Фото В. Меда


ПРВИ У СРБИЈИ СЕМАФОР У КОЛОРУ

ПОСЛЕ дугогодишњих захтева навијача и на иницијативу тадашње управе клуба, градске власти у Новом Саду су 2. априла 2007. одлучиле да стадиону буде враћено оригинално име, "Карађорђе". Исте године је реновирана и свечана ложа, декорисана западна трибина, а 2009, поводом Европског првенства у атлетици, била је реновирана и југоисточна трибина. Тада је постављен и модеран семафор у боји, величине 41 метра квадратног, па је "Карађорђе" постао први стадион у Србији који се могао похвалити колор-семафором.

Са утакмице Војводина - Селтик (1:0) 1967.

РЕФЛЕКТОРИ - "ТАКАЧЕВЕ ОЧИ"

ВОЈВОДИНА је 1967. године, као шампион Југославије у Купу европских шампиона у Мадриду, у мајсторици осмине финала елиминисала Атлетико. Тада је најбољи стрелац Силвестер Такач прешао у редове француског Рена, а од новца који је зарадила трансфером, Војводина је изградила два рефлектора који су засијали 1. марта 1967. године, на мечу четвртфинала Купа шампиона против Селтика, када је Воша славила са 1:0. Рефлектори су тада симболично названи "Такачеве очи". На истом мечу, забележена је највећа посета у историји "Карађорђа", када је било присутно чак 35.000 гледалаца.