СТИЦАЈЕМ разних околности - политичких, династичких, идеолошких, међународних - готово цео један век младом нараштају у Србији су сервиране истине о нама које су одговарале одређеном времену и одређеном систему вредности. Исправно превредновање појединих историјских догађаја заправо je залог и за исправне оцене готово свих главних токова националне историје, у веку који је за нама. Време у коме живимо и у коме, на светском нивоу, доминирају кризе - економска, морална, криза система вредности - захтева од нас да не понављамо грешке које су чињене на вододелницама 20. столећа, да опет не будемо понављачи из историје, на коју смо, узгред буди речено, препоносни. Одговорност за такав приступ није само на историчарима-истраживачима прошлости, већ на свим друштвеним прегаоцима.

Читаоци "Новости" већ неколико недеља у прилици су да прате какву је судбину доживела екранизација романа Милована Витезовића "Чарапе краља Петра", најпре као филм, а потом као ТВ серија под насловом "Краљ Петар Први".

- Ретко се, скоро никад, и у свету може десити да се један писац сасвим сложи са негативним критикама онога што је, под његовим потписима, стигло пред најширу јавност - био је присиљен да се огласи Витезовић. - Серија која се емитује доста је тмурна и мргодна у измишљеним заверама, па и сликама увредљивим за сам народ, поготово што се нису догодиле. Изгледа да је општа историјска радост намерно заборављана.

Прочитајте још - Краљ Петар Први Карађорђевић нам донео слободу и победу

МОЖДА је ово и наша прилика за сусрет са овим историјским збивањима, која ће несумњиво одредити пут Србије у прошлом веку. Претходна династија владала је пола века, а нестала је у току једне ноћи. Како говоре историјске чињенице, пад Обреновића изазвали су они сами, нарочито краљ Александар, својом непопуларном женидбом са Драгом Машин, насртајима на стечене грађанске слободе и обрачунима са политичким странкама. Преврат 1903. године, како то парадоксално звучи, извели су разочарани обреновићевци. Међу њима није било карађорђевићеваца.

Долазак Петра и његове породице у Београд народ је дочекао са одушевљењем, видећи у њима оличење вековне борбе за своју слободу. Нови краљ је прихваћен са поштовањем које је почивало на традиционалној слави његовог деде вожда Карађорђа, али и на слави његовог унука оствареној у ослободилачкој мисији у босанском устанку у коме је учествовао као Петар Мркоњић. Пратила га је и легенда да је био међу најбољим питомцима чувене француске војне академије Сан Сир, односно имиџ неустрашивог борца у француској војсци, у Француско-пруском рату.

Миропомазање у Жичи

Први сусрет са народним представницима у Скупштини прошао је у таквом расположењу. Посланике је нови краљ поздравио:

- Помоз бог, браћо!

- Бог ти помогао, господару - одговорено му је.

После краљеве заклетве на Уставу, подељена је његова прокламација: "Ја хоћу да будем истинити уставни краљ Србије. Устав и све уставне гарантије за слободу и права народна, те основе правилног и сретног развитка и напретка народног и државног живота, за мене су светиње, које ћу вазда најбрижљивије поштовати и чувати." Текст прокламације је примљен са истом еуфоријом као и вест да Карађорђевићи долазе на престо.

Јован Авакумовић

У ЈЕСЕН 1904. године уприличена је парада са крунисањем и миропомазањем. Сама идеја о крунисању донела је и раскол у Влади. Први Петров председник Владе Јован Авакумовић жестоко се супротставио тој намери. У мемоарима, који се налазе у архиву САНУ, Авакумовић пише да је саветовао краља да од тога одустане "јер тиме неће увећати свој престиж, а направиће огроман трошак и онако сиромашној Србији". У знак протеста председник Владе Авакумовић није присуствовао том чину. Бојкоту су се придружили и готово сви европски дворови.

Ни прва годишњица доласка на престо Петра Карађорђевића није прошла без трзавица. Одбор виђених грађана предложио је краљу да се у његову част приреди банкет за 500 најугледнијих грађана престонице. Али он тај предлог није прихватио. Уместо тога, у Саборној цркви је одржано молествије, а затим је образована поворка од општине до двора...

Колико је Петар био доследан заклетви да ће бити уставни краљ Србије, најбоље илуструје потпуна слобода шатампе. Поводом крунисања поједине новине су тврдиле да је то "хир и сујета једног Карађорђевића". Отворено се писало о првим незадовољствима везаним за новог монарха. У томе је предњачила "Правда", њени новинари и уредници нису крили своје разочарање изгледом крунисане главе. "Маса је излазила да види новог краља и очекивала да види човека и наочитијег и бољег - бољег по њеном схватању од пређашњих краљева. Очекивала је човека који ће задивити све, задобити све и задовољити у сваком погледу свачија очекивања, а пред њу је излазио скроман старчић, каквог нико није очекивао, кога нико никад није видео, који није никог познавао, а који је, стојећи пред њима, читао неке цедуље место да држи импровизовани говор који би је (ту масу) одушевио..."

"Правда" је без устручавања писала да је Петар стигао у Београд "гладан и жедан", праћен "поворком изгладнелих рођака, још док се земља пушила од краљевске крви..."

ЗАРАД историјске истине, и генерације која је присиљена да сазнања "прима" из актуелне "тмурне и мргодне" ТВ серије, ваљало би напоменути и неколико детаља везаних за Мајски преврат 1903. године, који није прошао без учешћа Петра Карађорђевића. Споменути Авакумовићеви мемоари откривају да је завера против последњег Обреновића била скована много раније него што је група млађих официра на челу са Аписом одлучила да ликвидира суверена. Душа завере био је Ђорђе Генчић, министар унутрашњих дела у влади др Владана Ђорђевића. Уз Генчића, чланови главног завереничког одбора били су генерал Јован Атанацковић, пуковник Александар Машин, Петар Мишић, Леонид Соларевић, Дамјан Поповић и Ђока Михајловић, све старији официри.

Ђорђе Генчић од јесени 1902. године све чешће путује у иностранство. Почетком октобра те године, као званични представник завереника, у Бечу се састаје са опуномоћником Петра Карађорђевића, Јашом Ненадовићем, и са представницима аустроугарске владе. Заједнички састанак представника завереника, краља Петра и аустроугарске владе није било неко изненађење. Јаша Ненадовић, иначе најоданији Петров човек из времена емиграције, син његове блиске рођаке Цаје, удовице коњичког капетана Младена Ненадовића, непосредног потомка чувених Недовића, стрељаног 1868. због саучесништва у убиству кнеза Михаила Обреновића, годину раније био је у Бечу по налогу Петра Карађорђевића, да би ступио у контакт са аустроугарском владом. Том приликом донео је посебно овлашћење будућег суверена Србије, написано 28. новембра 1901. на француском језику.

Свечани чин у Саборној цркви

ПОСЕБНУ пажњу привлачи још један детаљ из периода пре ступања на престо Петра Карађорђевића, који је код нас готово непознат. У Државном архиву у Бечу постоји један врло значајан документ, строго поверљив извештај Константина Думбе, аустроугарског посланика у Београду, који је открио Васа Казмировић.

Човек од Петровог огромног поверења, поред Јаше Ненадовића, био је Живојин Булагџић, који ће после 1903. бити краљев лични секретар, потом маршал двора и дипломата од каријере. Он ће, неколико година пре смене на престолу, у Петрово име водити преговоре са краљем Александром Обреновићем о уступању престола уз новчано обештећење. Отправник послова аустроугарског посланства, како се наводи у извештају, чуо је из уста једног бившег члана српске владе да је краљ Александар Обреновић примио од Петра Карађорђевића писмо са понудом да напусти престо уз одштету од шест милиона (златних француских франака), и да је краљ Александар том приликом рекао да се не може компромитовати одговарајући писмено на понуду Карађорђевића.

Овај документ, међутим, не открива ко је стајао иза ове милионске понуде, иначе презадуженог будућег суверена. Из тога је сасвим логично питање ко је стајао иза фантастичне суме новца за оно време. У сваком случају, учешће будућег краља у завери било је много значајније него што су досадашња тумачења Мајског преврата то откривала.


БРКОВИ МУ ДАВАЛИ РАТНИЧКИ ИЗГЛЕД

ЗАНИМЉИВО је шта су о Петру Карађорђевићу из тог времена бележили странци. Константин Думба, посланик из Беча, у својим мемоарима пише да је краљ "ниског раста, необично мршав, али врло живахан, са извесним достојанством и углађеношћу. Његови дуги бркови давали су му ратнички изглед". Думба даље наводи да је краљ Петар био храбар, да је ту храброст показивао онда кад је без икакве заштите, без пратње, залазио међу народ. "Ја сам се тој његовој неустрашивости", вели Думба, "дивио у највећој мери".