ВИШЕ од педесет гелера у рамену, које је "зарадио" када су га Албанци напали из заседе док је у болницу превозио цивиле погођене НАТО бомбама, али и чланак о њему и његовим саборцима из "Вечерњих новости", забележен само месец дана пре почетка бомбардовања, када су генерали Небојша Павковић и Владимир Лазаревић посетили војнике у Подујеву, једини су ратни "сувенири" ветерана Милана Петровића (58) из Ниша.

Пожутеле странице нашег листа, али и фотографија коју је добио од фото-репортера "Новости", на којој је са својом јединицом на задатку, са посебном пажњом чува и носи на сваки важан догађај. Тако је било и овог 10. маја, када је нишким Булеваром Николе Тесле корачао у ешалону ветерана на војно-полицијској паради. Са усхићењем је новинару "Новости" показивао странице, јер су му то, како каже, једине забележене успомене на хладне фебруарске дане те 1999. године, када је ситуација на Косместу увелико "кувала".

Те године је, крајем јануара, у Подујево дошао из 12. граничног батаљона из Кикинде, где је остао пуна четири месеца када је погођен у главу и раме док је спасавао мештане из села Дрваре код Чичавице, које је погодила НАТО бомба. Иако тешко рањен, успео je да се извуче из заседе, преплива Ситницу и оде по помоћ.

- Чуло се запомагање цивила, а ми смо потрчали да помогнемо, не обазирући се на то хоће ли опет да гађају. Извукли смо људе из рушевина и ја сам најтеже рањеног убацио у возило заједно са његовим стрицем, и са војником резервистом Робертом Стипићем кренуо до прве Хитне помоћи у правцу Обилића - присећа се Петровић.

Прочитајте још - „НОВОСТИ” СА ВЕТЕРАНИМА У НИШУ: Наша војска јача него икад

Међутим, на пола пута до Прилужја, из заседе су их напала тројица Албанаца.

- Стравично су нас изрешетали. У мојим колима су избројали више од 30 метака. Изашао сам из кола и пуцао на њих, али нисам знао где се тачно налазе, јер је био мрак - прича Петровић.

Странице "Новости" на којима је писано о његовој јединици

Видевши да су сви из аута тешко рањени, да не дају знаке живота, о својим повредама није размишљао, већ је одмах кренуо по помоћ. Да би стигао до најближег села, морао је да преплива набујалу Ситницу, а тада је и први пут схватио да је и сам рањен.

- Зујало ми је у глави. У једном тренутку сам чак помислио да ме Албанци јуре, па сам непомично стајао у води, која ми је била до носа, док нисам схватио да халуцинирам. Када сам прешао реку, превио сам себи рану на рамену, али нисам знао да сам погођен и у главу. Кошуљица од метка ми је вирила из лобање. Позвао сам помоћ, па су ме људи одвезли до болнице. Лекари су ми одстранили део лобање и мозга, али, на срећу, све функционише нормално, само од тада пијем антиепилептике - говори нам Петровић и додаје да је од рањеника, које је он превозио, преживео једино војник Роберт, који и данас има пет метака у телу.

Прочитајте још - ЗАВРШЕНА ПАРАДА "ОДБРАНА СЛОБОДЕ": Вучић оценио војно-полицијски приказ „врло добрим“; Приказан руски тенк Т-72 и "Ђавоље кочије"

Петровић додаје и да му је од свега, ипак, најтеже пало када је у болници, док се опорављао, чуо вест о повлачењу српске војске са Косова.

ИНАТ КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ

ИАКО је почетком 1999. много војника на Косову било мобилисано, Петровић и његови саборци нису веровали да ће почети рат. Ипак, када су у марту почеле борбе против терориста на Чичавици, али и бомбардовање НАТО агресора, инат и пркос да одбране земљу одржао их је и у најтежим тренуцима.