САМА чињеница да је у зениту 18. века обишао све европске метрополе, рођеног Суботичанина Димитрија дe Вујића (1758-1836) сврстава у вансеријске људе тог времена. Али, када знамо да је био човек од поверења готово свих владара тог доба, љубавник најлепших дама, те да је успео да обмане и надмудри најпроницљивије људе и крунисане главе Старог континента, онда нам је јасно о каквом калибру преваранта је реч.

На пут, који је одавно требало да буде преточен у филм, Димитрије Вујић кренуо је из равне Суботице, тада најцењенијег места на јужном ободу велике Хабзбуршке монархије. Син суботичког земљопоседника, од рођења сањар са препуно жеља, није желео да се помири са судбином да цео живот оре земљу или, у најбољем случају, буде кројач. Висок и маркантан, побегао је у Пешту и тамо уписао школу за хусара (лако наоружани коњаник), где је стекао звање хусарски рит-мајстор (коњички капетан - учитељ јахања). Живот га спаја са људима који су били блиски Марији Терезији и убрзо и сам постаје део њеног окружења. Миц по миц, Вујић постаје њен човек од поверења.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПРИЧЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ: Колач у част забрањене љубави

- У то време Марија Терезија удаје ћерку Марију Антоанету за француског краља Луја XVI. и он је осам година био курир између мајке и ћерке - предочава књижевник Мирко Демић, аутор романа "Пустоловине бачког опсенара". - Тако је он стално био на релацији између дворова у Бечу и Версају, доносио из Француске парфеме и власуље, али и најновије модне трендове.

Скупим и миришљавим стварима, праћених љубавним аферама са маркизама, међутим, почео је да се назире крај. Царица Марија Терезија наређује да ухапсе и стрпају у тамницу њеног љубимца чим се буде вратио из Париза. Чим је то сазнао, а познавајући царичину суровост, Вујић бежи у Пољску и то право на двор краља Станислава Другог Августа Поњатовског. Не само што је одмах шармирао његову млађу сестру Изабелу, него стиче и краљево поверење толико, да га овај именује за комарника двора, свог "интимног саветника", награђује га орденом Светог Станислава на ленти, а додељује му и грофовску титулу. Двор у Варшави просто је синуо од раскоши, коју је Вујић пренео из палате у Версају. Краљ почиње да спрема војску за руско-пољски рат (1792), а наш јунак успева да буде именован за генерала. Али, ни тамо није успео да смири своју нарав и страст. Поред коцке, велика слабост су му биле жене. Лудо заљубљена у њега, принцеза Изабела била је јако повређена због бројних неверстава "бачког Казанове", а да би им стала на пут, наложила је, ни мање ни више, већ да га протерају из земље.

Али, и у тој муци нашао је Вујић срећну околност. У то време (1789) у Француској избија револуција и цела династија бива свргнута с власти. Раскошним кочијама одлази поново у Париз, и то код браће Луја XVI од којих тражи велику количину новца у замену за обећање им да ће их вратити на трон и то уз помоћ 20.000 ратника из Црне Горе и Албаније.

Иако у први мах звучи сулудо, принчеви прихватају понуду. Одвајају један део новца по уговору и предају му га као аванс, а остатак, кажу, добиће када прве добровољачке трупе буду прикупљене. Осокољен поверењем и позамашним новчаником, гроф Димитрије оставља пољска кола и узима нова, француска, и са личном гардом креће пут црногорских планина. Како је договорио са Французима, гроф Вујић је требало да прикупи четири пука добровољаца, да се са њима искрца код Нице и одатле крене ка Паризу.

У пратњи раскошне свите, Вујић преко Дубровника стиже у Будву, где га дочекује лично владика Петар Први Петровић Његош. Одмах му је Вујић изнео свој план, али владика, уман и разуман човек, није био баш одушевљен том идејом. Међутим, поједини главари, жељни доказивања, чојства и јунаштва, дали су му око 1.200 добровољаца. Како то није било довољно, одлази у Скадар и од тамошњег паше добија око 4.000 јунака.

- Док преговара око сакупљања војске, Вујић примећује да Црногорци имају само црквеног владара, али не и световног и долази на идеју да себе прогласи владарем Црне Горе. На који начин је успео да добије потписе племенских вођа, који му дају подршку за ступање на престо засада не знамо, можемо само да претпостављамо... Негде се каже да се представљао као потомак Немањића и тако их обрлатио, а негде да су се они једноставно шегачили са њим - додаје Демић. - У сваком случају, он је са том повељом отишао у Русију, код царице Катарине Друге, и тражио јој да га именује за "црногорског вожда". Како она није хтела ни да чује за то, он са истим папиром одлази у Стамбол и Порти предочава своје идеје.

Као претендент на црногорски престо, а уз то и носилац грофовске титуле, Вујић је с краја на крај Европе ишао у пратњи личне гарде, кршних момака у најфинијој "зеленој чоји Монтенегра", са кубурама око паса. Са њима је, по правилу, увек ишла нека жена.

Да је реч о превари, брзо су сазнале све стране. Како је време одмицало, а Французи видели да од балканске војске нема ништа, шаљу официре да од Вујића узму лујдоре (новац Луја XVI) који је добио као капару. Тада је платио данак својој наивности. Дозволио је команданту Которске полиције да га одведе до Венеције, где су га ухватили и одвели у Беч, где су му судили за бројна непочинства. Одведен је у затвор, али га одатле спасава руски конзул.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: ПРИЧЕ ИЗ ВОЈВОДИНЕ: Од облутака - "Војводина"

Из престонице Хабзбурговаца одлази у Лондон, а одатле ко зна где... Престао је да буде занимљив тајним службама и престају да праве службене белешке о њему. Зна се само да се оженио две деценије млађом Енглескињом и са њом имао три сина - Ханибала, Александра и Цезара. Умире 1836. у близини Брисела, где је и сахрањен, као да је знао да ће то једног дана бити престоница Европе, коју је обишао уздуж и попреко.

ПИСМА РУСКОЈ ЦАРИЦИ

ПОСТОЈЕ докази да је Димитрије де Вујић био зачетних идеје југословенства. У више наврата о томе је писао руској царици Катарини Другој, предлагајући да Русија помогне у ослобађању свих хришћана с Балкана.

- Народ горди (овде мисли на Србе, Црногорце, Албанце...) изабрао ме је за свога начелника, но пред Њеним царским величанством ја скидам са себе сва права и пуномоћства којима ме је овај народ одликовао. Од Вас очекујем решење моје и његове судбине - написао је у једном писму Вујић.

За ослобађање хришћане и стварања једне нове државе, велике југословенске царевине, од царице тражи новац како би окупио чак 72.000 војника.

ИСКЉУЧЕН ИЗ ТЕСТАМЕНТА

ВЕЋ на самом почетку путешествија, Вујић је потрошио велики новац који је понео од куће, а у Суботицу стижу вести о големим дуговима. Разгневљени отац доноси одлуку и искључује га из тестамента.

- Сину Димитрију не остављам ништа јер ме је за живота више коштао него што бих му био оставио - гласила је последња воља његовог оца.

КОВЧЕГ НА ТАВАНУ КУЋЕ У СЕНТИ

СУДБИНА пустолова и бачког Казанове није заборављена захваљујући његовом даљем рођаку, чувеном Јоакиму Вујићу, који је на тавану куће у Сенти пронашао пун ковчег списа и предао их писцу Станиславу Кракову.

- Вујић је Кракову рекао да има пун сандук докумената о рођаку који је био светска атракција, он их је пренео на папир и 1926. објављивао у листу "Време" - истиче Демић. - О њему је писао и Љубомир Дурковић Јакишић, који се бавио темом самозваних владара Црне Горе, а како је био сумњив свим обавештајним службама тог времена и из њихових пера остали су бројни списи.