ОСАМДЕСЕТ година је од рођења и двадесет пет откако се затворио животни круг Витомира Вита Николића, никшићког песника, новинара, боема, човека који је у поезију ових простора заједно са Александром Лесом Ивановићем унео много тога што није постојало ни пре а ни после. За живота је објавио три збирке - "Друмовања", "Сунце, хладно ми је!" и "Стихови", уз које су генерације стасавале радујући се и тугујући.

Покушавао је да побегне од опаке грудобоље и санаторијума у Брезовику, тражећи спас у кафанама и друмовањима. Пио је хладно пиво с градским носачима који би у вечерњим сатима "испрегли" своје кариће. Мезили су поезију с песником, његову и других поета. Вито је бирао друштво - никшићки носачи имали су велике матуре... Петар Столица, Јово Џада, Ћале... Поетске вечери на отвореном. Ретко, јетко, топло, занимљиво...

ВИТО Николић је био боем најфинијег нерва. Уважаван, цењен, радо виђен. Баршунасте, али сетне лирике, хлеб је зарађивао у новинама, најдуже у "Побједи". Ходио је Црном Гором путем и беспућем, правио записе који су били литература. Умиривао је, тако, номада у себи. Пријатељ кафеџија, усмених приповедача, којих је тада било више, тумач живота у разговорима с врсним интелектуалцима, којих је тада било у Никшићу поприлично... Човек у чијем друштву су кафански часови неосетно текли. Дочекивао је зоре у биртијама задимљеним, где је бриљантни приповедач умовао. Оно по чему су га највише препознавали је виц, добра досетка, оригинал којега су звали "Витов штос".

Прочитајте још: Никшић: Дани Вита Николића

- Претерују, али било је и тога - причао је у будванској кафани "Адријатик", ноћобдија весело-сетне нарави. На опаску да би се од његових досетки могла начинити занимљива читанка, одмахивао је руком: "Ма ко ће то да памти и слаже, то је код мене онако, дим у дим."

У једној никшићкој кафани псовао је власт. Бејаше то непосредно након великих чистки у служби унутрашњих послова. Када су га стигли полицајци, проверили идентитет познатом суграђанину, признао је грех. Потврдио је да је то намерно учинио и образложио: "Не чиним то што мрзим власт, него да проверим да ли су демобилисани шпијуни... Видим, фала Богу, будни су."

ГОДИНАМА му је дом био хотел "Црна Гора" у Подгорици. Велики део плате је одлазио на пансион, остало се зна: за пиће. Могло се и на "креду", па се Вито често "уписивао" и упадао у дугове. Добром конобару Шеку, који је волео песника, добро знао његово финансијско стање, било је криво када Вито прекардаши. Једне ноћи окупило се повеће друштво. Вито поручује туру за туром, па онда мезе... Да би га некако опоменуо, пошто се нико од другара није хватао за новчаник, Шеко ће полугласно: "'Оћу ли и ово да пишем?"... "Пиши, пиши да видиш како се од писања живи", одговорио је песник.

Витомир Витo Николић

- Вито је симбол Никшића. Петнаест колена његових предака је из овога града. Он је Никшић учинио митским - прича нам Максим Вујачић, Витов биограф, који је објавио девет књига о никшићком лирику. - Аманет који ми је оставио испуњавам, ево, 25 година. Сачувао сам га од заборава, јер се тога највише плашио. Пола године пре него што ће да умре, као да је предосетио одлазак, па ме овластио да сачувам оно што је стварао. И би тако. Са његовим блиским рођаком Миром Николићем, који најбоље говори Витову поезију, обишао сам простор бивше Југославије и био одушевљен сазнањем колико је он популаран. Шездесет година његова поезија опстаје и актуелнија је данас можда више него икад пре. Објавио је 110 песама, од оне прве када је имао 16 година у "Титовом пиониру", до последње "Ноћ са Дубровником".

Прочитајте још: ДЕЧЈИ ПЕСНИК ПРОТЕРАН ИЗ ЦРНОГОРСКЕ ЛЕКТИРЕ: Не могу ми забранити да пишем!

Жали наш саговорник што је филм о Виту, "Траг забораву" редитељке Маје Јањушевић, још у "бункеру".

- Немамо 10.000 евра да направимо постпродукцију. Ниједна ТВ није хтела да узме осам сати сировог материјала. Нисмо правили политички филм, али као да Вито ни данас некоме не одговара. Штета, јер је материјал драгоцен и уникатан - каже Вујачић, подсећајући да је Вито праунук стаменог Црногорца Јефта Милетина, док је његова баба сестра Вука Врчевића, сакупљача народних песама и сарадника Вука Карадзића.

Максим Вујачић

ДУХОВИТОШЋУ, понекад обојеним црним хумором и иронијом, Вито је стварао посебну атмосферу. Након што је за главног и одговорног уредника "Побједе" изабран његов друг Светозар Дурутовић, питали Витомира какав је нови шеф...

- Бољега нисмо имали, даје капом и шаком.

Дуро никада није носио капу, а није имао ни пола шаке!

Запио се Вито с оне стране Мораче с неким момцима које је једва познавао. Стизало је пиво на метар, потом је потекла и песма. Друштво песниково растера госте, газда запомаже, моли за тишину, али авај. Позове милицију, и убрзо два снагатора улетеше ко без душе, па скопаше момка који је био у друштву веселом, близу врата.

- Не њега, викну газда, он је најмирнији, па показа на Вита, којега вероватно није препознао.

- Такнуто, макнуто - мирно ће Николић милицији народној, након чега је уследио весели расплет...

Витов живот до његове кончине смењивали су чашица и болница. Велики песник по сопственој жељи почива на градском гробљу у Никшићу, подножју Саборног Храма Свети Василије Острошки.


И опет јесен


И опет јесен.

Опет тутње

бескрајне кише

по Никшићу,

и опет старе

црне слутње,

и опет

- сам си,

Николићу.


И опет нека

писма дуга,

очајна писма

- без адресе,

а нигдје драге,

нигдје друга,

само та јесен.

Опет јесен.


А шта ако

просвирам

тај метак

кроз ово чело

невесело,

а онда почне

све

испочетка:

живот,

страдања,

па опет

- чело.


А шта ако

нема заборава,

ако је то

само

вјечна игра круга?

А шта ако

тамо

испод трава

боли ова

иста

људска туга?