ГОТОВО сваког маја у "Брозовом месецу" многобројни аутори, са поднебља које је некад покривала Југославија, отварају вечито питање - ко је био Тито? Да ли је он био човек о коме су генерације и генерације училе у школама, о коме се и данас младом нараштају причају бајке, или неко сасвим други?

О њему су написане стотине књига и сасвим је извесно да је Јосип Броз био једна од највећих политичких фигура 20. века. Али, истовремено, са ове историјске дистанце, готово четири деценије од његове смрти, јасно је да су многи детаљи из његовог живота спорни. Никад није поуздано утврђено када је постао члан Комунистичке партије, споран је његов улазак у партијски врх и када и како је постао генерални секретар КПЈ. О томе је сам Тито четири пута јавно говорио што је, разуме се, преносила сва дневна штампа, и сва четири пута изнео је различите године када је дошао на чело партије. Посебно су спорни његови московски дани и задужења која је имао у Коминтерни, као и учешће у Шпанском грађанском рату.

Споран је датум његовог рођења. Имао их је петнаестак.

"Рођен је петог, шестог или 12. марта, или првог, 7. или 25. маја 1892. у Кумровцу. Или, 10. јуна те исте године, или 6. фебруара, 6. марта, 7. или 25. маја 1893. Или, неког непознатог дана и месеца 1890, или непознатог дана и месеца 1893, непознатог дана и месеца 1894, или 25. јануара неке непознате године. Већину њих он је лично саопштавао или својеручно уписивао у своја документа" - написао је Перо Симић.

Тридесетпетогодишња владавина социјалистичком Југославијом толико је била "натопљена формом личне владавине да је то постала важнија димензија од самог класно-социјалног карактера политичког поретка". Мистификовано је све чега се он дотакао. И зато, процес демистификације споро тече и још увек траје. Често поприма различите облике теорије завере.

ТАКО је с временом и свака прича о масонерији постајала недоречена, ако у њој не би било поменуто Титово име. Из објективних историјских разлога, недоступности архива слободних зидара, није у довољној мери истражено учешће једног дела руководства југословенских комуниста у масонском покрету, па самим тим и "највећег сина наших народа и народности".

Броз и Черчил


Чињенице које говоре у прилог тези да је Тито био масон, и оне које ову тврдњу оспоравају, не могу са сигурношћу да потврде ни једно, ни друго. Зато и многи слободни зидари остају без одговора на питање да ли је Броз био масон.

Прочитајте још: СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Први Србин који је Титу рекао - НЕ

Прво јавно довођење Тита у везу са масонима дешавало се у време његовог разлаза са Стаљином. У нападима који су стизали из Москве, посебно је апострофиран он лично. Броз је оптуживан да је издајник комунистичке идеје и слуга капиталистичког система. Главна оштрица тих оптужби била је да је био масон, под непосредним енглеским утицајем. Совјетска пропагандна машинерија и њихове обавештајне службе тврдиле су да поседују документа о томе која су пронашли у немачким архивама.

Укратко, Титов "масонски досије" би изгледао овако: још 1926. био је примљен у ложу "Либертас". А Винстон Черчил га је у Напуљу 1944. године унапредио у виши степен и од тада почиње његов муњевити успон у политици. Тада је Брозу речено да је у истој равни са краљом Резом Пахлавијем и са свим другим водећим политичарима.


Тито и Стаљин


Спомињан је и Титов боравак у Финској, непосредно пре почетка Другог светског рата, где је био на енглеској обавештајној обуци. О томе је, почетком осамдесетих година прошлог века, аутору овог текста и покојном колеги Зорану Богавцу, говорио Јосип Копинич. Посебно је занимљива судбина овог интервјуа: после забране у "Репортеру" (1984) и "Интервјуу" (1985) објављен је тек у децембру 1999. у "Дуги".

ПОСЛЕ совјетских обавештајаца, о везама са слободним зидарима проговориће Тито лично. У аутобиографским казивањима за ТВ Београд, које је бележио Вељко Булајић, он је говорећи како је обавестио Москву о немачком нападу, дословце испричао:

"Ја сам се, на пример, састао са совјетским војним аташеом и рекао му да се немачка војска креће према њиховој граници и да ће сигурно доћи до напада. Имао сам информације из Загреба од неких слободних зидара, који су били упознати са оним што се спрема. Све сам му то саопштио и казао да то треба примити озбиљно..."

А онда је дошла његова сахрана и надгробна плоча без звезде петокраке, под којом су сахрањени сви његови саборци. Београдском чаршијом је одмах прострујало - био је масон. Она је одвајкада са лакоћом могла да "разобличи сваку тајну". То је најбоље на својој кожи осетио чувени професор Правног факултета Милан Бартош. По београдским кафанама се навелико причало о његовом уласку у масонски покрет. Он је то прокоментарисао: "Оде масонска конспирација у п. м."

Упућени тврде да је Титов последњи испраћај истовремено и један од највећих и најбитнијих скупова слободних зидара планете. Присуствовали су државници многих великих земаља и многи од њих били су високо котирани у масонском свету.

У ПОЗАМАШНОЈ, провокативној хронологији "Титовог масонства", на сцену ступа Зоран Ненезић, сигурно наш најбољи и најпоузданији историчар слободног зидарства. Он први наводи како је Броз интензивне контакте имао са масонима ложе "Либертас", и то преко адвоката Иве Политеа и др Срећка Шаловића. Политео је, иначе, бранио Броза на "Загребачком процесу" 1928. године, што говори о њиховом блиском контакту, док је др Шиловић, иначе лекар, прво био члан ложе "Максимилијан Врховац", а од 1929. године и члан "Либертаса".

Изложба о масонима у Етнографском музеју


Зоран Ненезић је још 1980. објавио да је 1939. године "седам чланова југословенског комунистичког вођства припадало масовској ложи 'Конкордија', са седиштем у Лондону. Од њих су петорица најважнијих Броз, Бакарић, Кардељ, Копинић и Велебит".

У међувремену, почеће полако да цуре информације, од људи из Титове пратње, како је он на путовањима по несврстаним земљама, присуствовао масонским ритуалним састанцима. По овим информацијама, до сукоба између Лазара Колишевског и Тита је дошло зато што је маршал Југославије хтео да иде на скуп масона који је организовао марокански краљ, велики мајстор масонске ложе.

Преко масонских канала, Тито ће у децембру 1940. године ступити у контакт са Билом Донованом, човеком који ће после рата основати CIA. Председник Рузвелт ће овог послати за Београд да "шпијунским играма" онемогући приступ Југославије Тројном пакту и помогне пуч од 27. марта 1941. године. Приликом ових сусрета, Тито је код себе имао и фалсификовани канадски пасош на име Грка Спиридона Мекаса.

НА многобројним Брозовим путовањима по свету, западним новинарима који су пратили те посете падало је у очи да је он готово свуда куповао фракове и беле рукавице. Симболика белих рукавица је битна код слободних зидара. Оне представљају чистоту духа оног ко их носи, а за време ритуала облачи их велики мајстор.


Хроничари су забележили да се на Самиту несврстаних земаља у Хавани, на Куби, 1979. године, Тито појавио с белим рукавицама. Излазак на говорницу са белим рукавицама попраћен је френетичним аплаузом присутних лидера. Познаваоци покрета несврстаних тврде да је овај маневар се рукавицама Тито извео као би добио наклоност већине због разилажења са Фиделом Кастром око будућности овог покрета.

И ево још једног податка о ложи "Либертас", у којој се Броз повезао са слободним зидарима. Она је била "дивља", односно нерегуларна и одржавала је везе са немачком ложом Zu den drei Weltkuglen. У њу је од 1917. улазио круг каснијег вођства хрватских усташа, најпре Славко Кватерник, затим др Будак, па др Пук, онда и млађани Кватерник Еуген...

Да ли је Тито био масон, нема јасног одговора. И ако није, масонерија је била његова животна пратиља, водиља, узданица и заштитница.

- Код Броза је било много тога од масонског духа - рекао је Драгош Калајић, сликар и новинар.

ПРВО МОСКВА, ПОТОМ ЛОНДОН

МИЛОРАД Екмечић, у свом капиталном делу "Између клања и орања", о везама масонерије и комуниста из Титовог окружења изводи крајње занимљив и тачан закључак: "... до прекида веза са Совјетским Савезом 1948. вође југословенског комунизма покушавале су да врше утицај и обавештајне послове у корист Совјетског Савеза, а после 1948. то је рађено у обратном смеру". Екмечић отвара могућност да је и до сукоба на релацији Москва - Београд дошло јер је Тито пристајао на одређене уступке британској политици, за које није био уверен да би их "газда" у Москви одобрио.