Мати Герасима сама уз вучјака служи свом народу

НАДОМАК села Доња Вријеска, близу Дарувара у Хрватској, у шуми, налази се православни манастир Свете Ане из 15. века. Ова прелепа готичка грађевина до упада Османлија припадала је католичком реду Светог Павла (павлинима), да би је, урушену и покрадену, почетком 18. века обновили православни монаси из манастира Пакре. Данас ту живи мати Герасима, замонашена у Грчкој, која је, са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, из црногорског манастира дошла пре годину дана.

Живи са вучјаком Реом, окружена врапцима, славујима, косовима, срндаћима (који ту долазе да пију воду), са два пара јастребова, једном совом, гуштерима...

Доња Вријеска некада је, као и већина села у околини, била насељена Србима. Данас у српским селима махом живе Јањевци, римокатолици са Косова. Близу манастира је и чешко село Иваново, чији су житељи изузетно вредни и спремни да помогну.

Мати Герасима рођена је у Шибенику, одрастала је у Загребу, а почетком рата са родитељима и две сестре, од којих јој је једна једнојајчана близнакиња, одлази у Нови Сад. Ту завршава студије енглеског језика и књижевности. Са пријатељима почиње да посећује манастир Ковиљ, у којем је у то време игуман био садашњи митрополит загребачко-љубљански Порфирије (Перић). Учио их је основама хришћанског живота, примио их је, каже, са пуно љубави. Мало-помало, она духовно сазрева и окреће се вери. У почетку је мислила да ће каријеру наставити као преводилац у невладином сектору, али превладала је духовна глад и њен животни пут се променио.

Прочитајте још: Заборав је најтежа казна

С БЛАГОСЛОВОМ игумана Порфирија, 2001. године одлази у Грчку, у Манастир Часног крста, надомак Коринта, на Пелопонезу. Тамо прима монашки постриг и име по Светом Герасиму Кефалонијском.

- Као једнојајчана близнакиња веома сам повезана са својом другом половином, Сањом. Али, када се људско срце веже за Христа, све дотадашње везе остају у другом плану. Мој одлазак у манастир није била негација некога или нечега што ми је било доступно када сам пребивала у свету. То је, нажалост, једна од предрасуда које о монаштву владају у нашем народу. Монаси су у очима неупућених или духовне атлете, људи прецењених духовних харизми, с једне стране, или пак губитници, разочарани у живот и неостварени у друштву, с друге стране - каже мати Герасима.

Прочитајте још: Индонежанска принцеза искушеница у Жичи!

А православно монаштво је, додаје, увек однос афирмације живота и непрестаног преображавања себе и света око себе, "првенствено загледајући се у тајну Христа Богочовека, који исцељује и спасава грехом измученог и дезоријентисаног човека". Додаје и да је монах позван да воли читав свет, молећи се Богу за свакога, без разлике:

- Бити монах јесте подвиг, јер тражи целог човека, да се постојано преда служењу Богу и ближњему. У томе му помаже сила и благодат Божја. И монаси и хришћани који живе у свету имају исти циљ, разликују се само по животном амбијенту и стилу живљења. Али у суштини, сви ми, православни хришћани, позвани смо да испунимо на делу јеванђељске речи Христове: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.

Њени родитељи, одрасли у југокомунистичком контексту, после одласка кћери у манастир и сами се окрећу православној вери, почињу да иду на недељне литургије, да посте и причешћују се.

СВОЈЕ искуство и духовно сазревање у грчком манастиру мати сматра непроцењиво важним. Тамо је била једина Српкиња од 40 монахиња. Сестринство је било по годинама шаролико - од веома младих, до деведесетогодишњакиња. У Грчкој је провела скоро 12 година. С временом, у њој се јавила жеља да се врати и служи своме народу. Уз благослов митрополита Амфилохија Радовића стигла је у Манастир Свете Ане и кренула у подвиг обнове.

Од шездесетих година прошлог века, до почетка рата деведесетих, у манастиру су живеле две монахиње, од којих је једна била инвалид. Имале су имање, две краве, производиле млечне производе... Мати Анастасија умрла је у Даљу, и отац Доситеј пренео је њене посмртне остатке у манастир Гргетек, на Фрушкој гори. Ту се преселила и монахиња Теодора, и данас је сахрањена поред Анастасије.

Много је српских цркава остало у Западној Славонији, али је, како каже мати Герасима, "мало православно стадо Христово". Свега двадесетак свештеника и неколицина монаха и монахиња окупљених око владике пакрачко-славонског Јована (Ћулибрка), који улаже огромне напоре у обнови православних цркава и манастира, и чувене владичанске библиотеке у Пакрацу, уз финансијску помоћ хрватске државе и српске Канцеларије за сарадњу с верским заједницама. Један од оних манастира чија је обнова у току јесте и Манастир Свете Ане.

У ПЛАНУ је обнова дотрајалог конака, а ускоро ће се наставити и са рестаурацијом древне цркве, баш као што ју је некада дигао из пепела патријарх српски Арсеније Чарнојевић, који је неко време живео у двору, у оближњем Сирачу.

Мати Герасима планира да на манастирском имању засади воћњак и пече ракију, да се бави органском производњом, израдом мирисног тамјана по светогорском рецепту и позлаћивањем икона, што је научила у Грчкој. Радује се гостима и, мада сама, не осећа се усамљеном, нити се плаши живота у шуми.

ПРАДЕДА - ЖРТВА УСТАША

ПРАДЕДУ мати Герасиме по мајчиној линији, Петра Станковића, Србина из Осиње, код Дервенте, убиле су усташе за време НДХ, на путу за логор Јасеновац. Претходно су га извукли из болнице у Добоју, где се лечио од упале плућа, и мучили. Зато је захвална што се Богу моли баш овде, у Западној Славонији, у непосредној близини манастира Јасеновац.

- Живимо на земљи натопљеној крвљу српских новомученика. За мене је част што у породици имам молитвенике пред престолом Божјим - поручује мати Герасима.