ПОНОСНА сам што сам добила специјалну плакету "Вечерњих новости" за "најплеменитији подвиг године. Не кријем да сам се расплакала када сте ми јавили да сам међу подвижницима, а иако сам у међувремену добила бројна признања у САД, плакета "Новости" ми је најдража. „Подвиг“ је дивна акција коју се зна и ван граница Србије, акција која промовише хуманост и добра дела, и бити међу добитницима је изузетна част.

Овим речима хероина Ирена Ивић Дробњак (52), возач аутобуса у Систему за транзит Милвокија, захвалила се "Новостима", након што смо јој јуче, у нашој редакцији, уручили признање наше традиционалне акције за "Најплеменитији подвиг године". Хуманост ове Српкиње, родом из Прокупља, почетком јануара била је једна од главних вести широм планете. Није, било медија да није пренео снимак или фотографије жене - возача аутобуса, која зауставља возило да би спасла дете од годину и по. Иако се ово необично спасавање догодило 22. децембра, свет је за Иренин подвиг сазнао тек након што су јој 10. јануара, челници Милвокија, главног града америчке савезне државе Висконсин, уручили плакету и приредили церемонију у њену част.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
БУДИ КАО ИРЕНА: Породица хероине из Милвокија покренула хуманитарну акцију за децу у Србији и САД

- Тог јутра кад сам кренула на посао било је минус осам степени - сећа се Ирена. - Док сам прилазила надвожњаку изнад ауто-пута, приметила сам босоного детенце, одевено само у црвену бенкицу и пелену, како се креће према раскрсници. Тим путем, за неких 20-30 метара, изашло би на ауто-пут. Не могу да замислим шта би било да се то и догодило. Зауставила сам аутобус, истрчала и узела дете. Једна путница ми је дала свој капут, па смо огрнуле промрзло дете, које је у мом наручју убрзо заспало.

Док је говорила о овом догађају, са Ирениног непрекидно насмејаног лица, осмех је нестао, а очи се напуниле сузама. Осећање према том детенцету из Мјанмара, исто је као и пре четири и по месеца, као и Иренина жеља да се не хвали учињеним. И даље само каже да се нашла у право време на правом месту.

- У оваквој ситуацији увек бих поступила исто - каже Ирена. - Да нисам стала и помогла, да сам само наставила да возим, савест би ме заувек прогањала. Драго ми је и да је дете враћено породици, али нисам га видела од оног дана када сам га промрзлог склонила са улице и узела у наручје.

Дете у Иренином наручју

После овог искуства, наша гошћа каже да јој се живот није много променио, али и уз осмех додаје да је минулих месеци схватила колико је познатим личностима тешко да се "сакрију".

- Звали су ме да говорим и да будем гост у многобројним медијима, а мени је све то било необично и помало збуњујуће - прича Ирена. - Добила сам и бројна америчка признања, била специјалан гост на НБА утакмици "Милвоки бакса" где ми је цела дворана скандирала... Наравно, била сам много срећна због свега тога, али сада се све полако враћа у нормалу, што ми, признајем, много више прија.

На Велики петак дошла је у Србију да Васкрс и првомајске празнике проведе у Прокупљу са мајком Павом и у Београду са братом Дејаном и његовом породицом.

- Живим и радим у Америци, али сам у Србији сваки дан, захваљујући скајпу - прича Ирена. - Много сам носталгична. У Америци се много ради, и то прековремено, да би се пристојно живело. Посао ми је ментално врло напоран и исцрпљујући, али тако мора. Недостаје ми дружење, јер су ми најбољи пријатељи остали овде, а деца Лазар и Јована иако у Америци, имају свој животни пут. Недостаје ми и српска храна нарочито, кајмак и барена сланина. Али, тако ће бити док сам жива...

У САД Ирена је, први пут отишла 2000. године, када су је извукли на лутрији за америчку "зелену карту". Дотад је била васпитачица у вртићу у Мерошини, а завршила је Педагошку академију у Крушевцу. На живот у САД, како нам је испричала, није могла да се навикне, па се после пола године вратила у Србију. Али, у Америци су јој остала деца.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
О ЊОЈ ПРИЧА ЦЕО СВЕТ: Српкиња у Америци спасила дете од сигурног смрзавања на улици (ВИДЕО)

- "Зелена карта" ми је још важила, одлучила сам да поново одем. Дошла сам 2006. и три године сам учила језик док га нисам савладала како треба. У Милвокију сам положила возачки за аутобусе и камионе. Убрзо сам се и запослила... Добро ми је, не жалим се, али стално мислим на моје Прокупље и Србију.

Ирена са братом и мајком у центру Београда / Фото Н. Фифић


СИ-ЕН-ЕН У ПЕТ УЈУТРУ

ИАКО сам све време тврдила да сам урадила оно што би сваки човек требало да уради и да у мом чину нема ништа посебно, новинари нису мислили тако - каже наша саговорница. - Да бих избегла изјаве и много појављивања у медијима, "извлачила" сам се на презапосленост, смене, ноћни рад... Али, код Си-Ен-Ена ништа није помогло. Да би имали изјаву од мене екипу су ми послали у кућу у пет ујутру. Тад више нисам имала ниједан изговор.


МЕДАЉА "СПАСИЛАЦ ЖИВОТА"

НЕКОЛИКО дана пред полазак у Србију, 19. априла, добила сам једно заиста посебно признање, медаљу "Спасилац живота" - испричала нам је Ирена. - То је врло цењена медаља широм САД, јер је додељује Удружење "Синови америчке револуције". Реч је о уваженом и утицајном удружењу држављана САД који имају непобитне доказе да су њихови преци били међу првим досељеницима у Америку. Корени њиховог породичног стабла у САД "дубоки" су све до краја 15. века.