УНУТРАШНјЕ зидове велелепне банске палате коју је великан српске архитектуре Драгиша Брашован пројектовао у облику брода, те је Новосађани зову и Бановином и "белом крстарицом", краси 530 уметничких слика. Међу њима само је један мозаик. Аутор Бошко Петровић дао је том свом импозантном делу име "Војводина" и оно од 1958. године доминира скупштинском салом војвођанског парламента.

И мада је реч о једном од највећих мозаика икада изграђених у Србији, мало је детаља и сведочанстава о настанку "Војводине" знаменитог новосадског уметника и професора Академије уметности Бошка Петровића (Нови Сад, 1922-1982), иза кога је остао и велики опус слика и таписерија.

У музеалном картону Бановине наведено је само да је за јужни зид Велике свечане сале еминентни ликовни уметник Бошко Петровић изградио 1958. године мозаик "Војводина" монументалних димензија, ширине 10, а висине 6,8 метара.

- То су, нажалост, готово једини подаци које могу да предочим посетиоцима током разгледања бановинске палате - каже Зоран Јаковић, историчар, запослен у служби АПВ.

Нјегов претходник Лазар Лале Симоновић, историчар уметности, који је једно време такође радио у покрајинској администрацији, био је студент професора Петровића на Академији уметности. Симоновић употпуњује "мозаик" наше приче о Петровићевом мозаику податком да је те, 1958. године, рађена адаптација скупштинске сале којом је руководио архитекта Мирко Крстоношић. У то време склапан је мозаик.

Бошко Петровић склапа мозаик Фото Монографија "Војводина"

(Д. Станчић - М. Лазовић)

Прочитајте још - Бановина - најлепша грађевина 20. века

- Професор Петровић имао је наглашен курс према монументалној и декоративној уметности. Није се бавио фрескосликарством, него мозаиком и таписеријом. Основао је "Атеље 61" на Петроварадинској тврђави, а ако се не варам, био је у то време и посланик у покрајинском парламенту - предочава, за "Приче", Симоновић.

Зграда Бановине Фото Актрон Викимедиа Цоммонс

Наш саговорник процењује да је током вишемесечног склапања мозаика, "на лицу места" у Свечаној сали, Петровић имао бројне помагаче, махом своје студенте, а вероватно и неке колеге професоре. Јер, реч је о грандиозном делу које у средишту има апологетике социјалистичког режима и захтевало је дуготрајне "суптилне грађевинске радове са скелама".

И лаику је јасно да је пуно људи морало да буде ангажовано на склапању огромног мозаика. Направљена је специјална конструкција која свих ових деценија држи мозаик на зиду скупштинске сале.

У симболици, објашњава Симоновић, препознају се апологетици социјалистичког реализма. Театралне позе ликова заступљених на мозаику помало асоцирају на "постмортем" портрете, типичне за антички Рим а касније и за ренесансу.

Симоновић, ипак верује да је та паралела случајна када је у питању Петровићево уметничко дело.

- У том мозаику има један дражесни зелени венац. Личи као да је исплетен од зелене имеле, а заправо је од ловора. Ловорови венци у античком Риму били су знак апотеозе, уздизања императора или династа.

Мислим да је Бошко Петровић имао на уму неку апотеозу Војводине - закључује Симоновић.

Бошко Петровић Фото "Атеље 61"

Да је мозаик најпре склапан на поду скупштинске сале, уверавају нас засад једине две доступне фотографије које су у својој књизи "Бановина", у издању ИК "Прометеј, објавили аутори Донка Станчић, историчарка уметности, и Мишко Лазовић, новинар.

Станчићева је пре неколико година од Петровићеве супруге,вајарке Иванке Ацин, сазнала да је материјал за израду свог мозаика њен супруг донео у десетак кутија са Црногорског приморја.

Облутке је овај угледни уметник и оснивач "Атељеа 61" сакупио на обали у Бечићима, а затим, приликом склапања мозаика уследио је сложен, физички мукотрпан посао, који је подразумевао да се специјалним алатима облуци стрпљиво истешу у ситне плочице, које су обликоване у мозаик пастелних тонова са преовладавајућим валерима топле зелене и светломрке боје.

Прочитајте још - Гланц на вечне куће вршачких великана

Композицију је градио фронтално монументалним и веома издуженим фигурама. Седам ликова, три мушке и четири женске фигуре са три детета, обучене су у стилизоване народне ношње и постављене на неутралној светлој позадини.

- Нјиховим распоредом и груписањем постигао је дискретну динамику сцене, а изједначавањем доње хоризонтале направио "перспективну грешку", јер су све фигуре постављене у два плана. Девојка, између два детета, нешто померена из средишта, која на глави и подигнутим раширеним рукама придржава олисталу грану препуну плодова, једина је у покрету, док су остале фигуре статичне, готово залеђене - уметничка је оцена Донке Станчић.

Донка Станчић Фото Интернет-страница "Мој Нови Сад /Александар Јовановић

Саговорница "Прича" додаје да управо издвајање фигуре девојке и атрибути плодова које носи, симболично потенцирају плодност Војводине. А, да је Петровић више година промишљао ову композицију, сведочи и скица објављена у новогодишњем броју "Дневника" из 1955. године, на којој су ликови мозаика груписани по другачијем распореду.

- Уврежено је мишљење већине оних који су се, истина, овлаш дотицали тумачења овог монументалног остварења, да је уметник желео да представи сложан заједнички живот Војвођана. Могуће је, можда, и да шест алегоријских фигура представљају метафору југословенских република, а да девојка представља Војводину "лично" - закључује на крају Станчићева.

Без сумње, наредне генерације историчара уметности имаће понешто своје да додају мозаику тумачења Бошка Петровића.

Мозаик "Војводина" Фото Бранко Лучић

ЛЕПОТИЦА 20. ВЕКА

ИСТОРИЈА зграде банске палате почела је 3. октобра 1929. године, када је Нови Сад, објавом краља Александра Првог Карађорђевића постао седиште Дунавске бановине, једне од девет које су тада формиране. Палата представља једну од најлепших грађевина архитектуре 20. века у нашој земљи. У периоду од 1936. до 1939. године по Брашовановом пројекту изграђене су две одвојене зграде, једна наспрам друге. У једној је 569, а у другој 147 просторија. Неке од њих су током градње веома раскошно уређене, а део те раскоши очуван је до данас.

Бошко Петровић и Мика Антић (десно) Фото Монографија "Војводина" (Д. Станчић - М. Лазовић)

РАДОЗНАЛЦИ МИКА И ДРАШКО

ГРАДНјА мозаика у палати - лепотици обложеној белим брачким мермером (централни хол и степениште исклесани су од италијанског камена из Караре), све да се и желело, није се могла прикрити од очију Новосађана. Барем не од оних, познатијих.

Тако се др Драшко Ређеп својевремено присећао како је као младић, захваљујући чињеници да је његов отац био посланик у Скупштини Војводине, понекад навраћао да види како напредују "Бошкови радови." А, тренутак загледаности Мике Антића у мозаик, разастрт на поду скупштинске сале, забележен је и фото-апаратом.