НАЈВИШЕ можемо помоћи себи ако искрено одговоримо на једноставно питање да ли смо срећни, јер је ту суштина сваког односа, породичног и пословног. У Немачкој сам имала све што сам желела у материјалном смислу, али нисам била срећна и зато сам се вратила, звучи једноставно, али Соњи Николић (35), из Ниша, није било лако да донесе две важне животне одлуке, једна је да оде у Немачку, а другу да се врати у родни Ниш.

Прочитајте још: ОВДЕ ЈЕ ЛЕПШЕ НЕГО У НЕМАЧКОЈ: Вратио се у завичај после само три недеље

Од дипломирања, као један од најбољих студената на Медицинском факултету у Нишу, до првог посла у свом граду прошла је безмало деценија. Соња је пре неколико месеци као таленат добила посао на нишкој Клиници за анестезиологију, а радну књижицу јој је уручио лично председник државе. Приводи крају специјализацију из анестезиологије и тренутно помаже мамама да донесу на свет потомство, јер је у тиму лекара који уводе породиље у епидуралну анестезију.

- Разумем оне који желе да оду, јер знам како је то када завршите факултет а немате перспективу. Медицина је моја велика љубав и била сам гладна да даље учим и усавршавам се. Међутим, и поред свог знања и оцена нисам могла да нађем посао. Било ми је жао да родитељи и даље брину о мени, јер сам се осећала да сам способна да зарадим. Видела сам да немам куд него поново учење, и то немачког језика - прича Соња којој је две године требало да прикупи папире.

УЛАГАЊЕ КЛИНИКЕ АНЕСТЕЗИОЛОЗИ су веома дефицитарни свуда у свету, али не и у Нишу, где ради 64 специјалиста и 15 специјализаната из ове области. Препород анестезиологије млади кадрови приписују директору Клинике проф. др Радмилу Јанковићу. - Има велико поверење у нас младе лекаре, а и услови су на Клиници заиста светски - тврди Соња, којој су Немци годину чували радно место, али она се није поколебала.

Прочитајте још: Вратио се у Србију из Енглеске: Срећа је бити међу својима

Ако неко, како каже Соња, има илузију да само нас чекају у Немачкој у великој је заблуди.

- Тачно је да Немци цене лекаре, ја сам чак имала своје паркинг место у крају где сам живела, а нисам имала ауто, али само зато што у вама виде особу која ће им донети зараду. И да будемо искрени до краја, без обзира на труд и резултате никада нећете бити исто плаћени као немачки држављанин или држављанин ЕУ - каже Соња, која је на једној клиници у области Туринген добила посао и услове да се усавршава.

Били су веома задовољни њеним радом и знањем, али...

- Сећам се да сам држала у руци плату, неколико хиљада евра и први пут сам у животу видела толико пара на гомили. Али, била сам гладна, а све су продавнице биле затворене. Осећај туге и усамљености ме је парализовао на клупи у парку испред клинике. Никада нисам била тужна, а камоли депресивна, а осећала сам сада на том путу. Не, не могу ја ово, хоћу да се вратим кући - присећа се Соња преломних тренутака. Морала сам поново да организујем пут али и живот, али сада у другом смеру.

Подршка родитеља јој је била драгоцена.