Оперска дива чаробног гласа, који је покорио стотине хиљада посетилаца Народног позоришта у Београду. Београдска Кармен живела је за сваку арију, награђивана овацијама и са сцене испраћена у сузама. Све ово је оперска певачица Јелена Савић, педесетосмогодишња поносна бака (јуче јој је био рођендан), мајка и супруга, пензионерка и борац који неће одустати у борби против, како каже, свог њајвећег непријатеља - Паркинсонове болести.

- Као инструменталиста нисам толико волела оперу. Али када сам дошла овде са само 22 године био је то мој свет бајки. Опера. То је једна лепота. И пуних 30 година сам остала у свом свету бајке. Пре пет година сам отишла у пензију када сам пала на сцени. Колеге су ми биле дивне, сви су ми помагали, али онда је дошао крај моје каријере - кроз сету прича Јелена Савић, док посматра своје фотографије са сцене.

Паркинсонова болест почиње 8 до 10 година пре него што се рефлектује, објашњава наша саговорница и додаје да је велики стрес када је изгубила мајку значајно допринео настанку болести.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Нови подаци о животу у неолитској Помпеји

Против свог непријатеља бори се различитим методама. Ноћу има велике болове, али сваког јутра вежба. Већ годинама уназад. Прича да је некада ишла и на јогу, али како је болест годинама напредовала, почела је сама кући да вежба. Упркос бројним тегобама које је прате, Јелена поручује да је пресудан дух који сваки човек има у себи.

Тврди и да је толико тога прочитала и научила о својој болести и да је решила да је победи. Њен допринос је и књига, која је у процесу писања под називом "Парк и ја".

Са позоришне сцене

- Постоји нада за излечење. Већ годинама у свету се раде те операције. Код нас је тек стигла апаратура, али се дуго чекало на неуро-микрохирурге. Операција се зове дубинска електростимулација мозга и ја сам се за њу пријавила. То је компликована операција, око 60 одсто њих су успешне. Губитка нећу имати, не може горе, а добитак може бити велики. Моја докторка каже да сам идеалан кандидат и сада до краја године чекам на операцију.

Иако се пензионисала, ова уметница наставила је да се остварује у другим стварима. Научила је да користи компјутер, готово свакодневно прави икебане од цвећа, а водила је и дечији хор у Цркви Светог Ђорђа. Данас је председница Удружења оболелих од Паркинсонове болести.

Јелена је верник, а у цркву је ишла молећи се да открију од чега је болесна, јер пуне две године нису могли да јој установе дијагнозу. Почела је иде у Цркву Светог Ђорђа и да пева тамо.

- Када сам почела да идем у цркву мени је Господ послао сан. Сањам да сам на пешачком прелазу и да са друге стране видим моју другарицу Весну Перић, коју баш дуго нисам видела. Знала сам да је завршила медицину и ништа више нисам знала о њој. Ја видим њу и као вучем је, вичем јој: Весна помози ми, помози ми. Сутрадан позовем оца и испричам му сан, а он ми каже да је Весна шеф магнетне резонанце у Клиничком центру. И ја одем код ње. Она ме је даље упутила на најбоље лекаре. Тада су ми констатовали Паркинсонову болест.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Девојчица из палестинске породице најбоља из српског језика и биологије

ВЕЛИКА ПОДРШКА СУПРУГА

НАША саговорница течно говори руски, с обзиром на то да јој је деда био генерал царске војске Русије. Отац и мајка су били универзитетски професори, а данас је поносна бака унука Милице и Михајла и мајка Марије и Стефана. Посебно истиче супруга Зорана.

- Заједно смо од моје 15. године. Он је био најбољи друг мог брата. Љубав је једно пожртвовање, све оно што он сваког дана уради за мене. Сама све ово не бих постигла - каже Јелена.