ПРОШЛО је 20 година, а сваким даном, сваким откуцајем срца, туга за мојим соколовима сломљених крила све је већа. Бол не престаје. Бројим сате и дане када ћу да им се придружим да опет будемо заједно. Животарим од куће до гробља, обилазим хумке синова Срђана, Бобана и Горана, супруга Драгољуба, разговарам са фотографијама, сањам их сваке ноћи...

Овако, док руком брише кишне капи са надгробних споменика најмилијих, своју потресну исповест, за "Новости", започиње Краљевчанка Нада Милић, чија је породица током и после НАТО бомбардовања наше земље доживела трагедију коју је тешко и замислити, а још теже речима описати.

У пролеће, 1999. године, Нада и њен супруг Драгољуб су за само десетак априлских дана остали без својих близанаца, Срђана и Бобана, двадесетшестогодишњих официра тадашње Војске Југославије (ВЈ), који су часно дали своје животе бранећи отаџбину од НАТО агресора и терориста ОВК. И, као да то није било довољно, годину дана касније остали су и без најстаријег сина Горана (27), чије је срце препукло од бола за настрадалом браћом. Тугујући за својим "соколовима поломљених крила", како је назвао спомен-књигу, у којој је исповедио своју патњу, после 11 година преминуо је и њихов отац Драгољуб, остављајући Наду да самује међу успоменама.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - МАЈКА СТРАДАЛОГ У НАТО АГРЕСИЈИ: На Варваринском мосту цвеће још заливам сузама

- У сновима причам са синовима, присећам се како смо живели, пуни вере и наде у неко лепше и боље сутра које не дочекасмо. У сузама проводим кошмарне дане и кошмарније ноћи. Дали су своје животе за родну груду, а њихове колеге и пријатељи често ме обилазе, нису их заборавили, редовно долазе на годишњице њихове смрти - каже Нада.

Њен и Драгољубов син Срђан, потпоручник ВЈ, настрадао је на ратишту од нагазне мине недалеко од Србице на Космету. С тешким повредама најпре је пребачен у болницу у Косовској Митровици, а потом и на београдску ВМА, где је 4. априла преминуо. Његов близанац Бобан, поручник ВЈ, који се упркос трагичном губитку брата ипак вратио у своју ратну јединицу на Космету, десет дана касније погинуо је у месту Волујак, код Ђаковице, када су две НАТО ракете погодиле оклопно возило у којем се налазио.

Срђан, Бобан, Горан и њихов отац Драгољуб Милић


ОДЛИКОВАЊЕ ЗА НЕЗАБОРАВ ПРЕ четири године, тадашњи председник Републике Србије Томислав Николић одликовао је Наду Милић високим државним одликовањем - Сретењским орденом првог степена, док је у Косовској Митровици постављена спомен-плоча у знак сећања на погинуле Милиће. - То одликовање припада мојим синовима, они су дали животе за отаџбину часно обављајући своју патриотску дужност - додаје ова напаћена српска мајка. - Драго ми је што нису заборављени, али ми је жао што тај орден није доживео и њихов отац, било би му пуно његово болом и тугом измучено срце.

- После Срђанове сахране, када је кренуо назад у јединицу, Бобан ми је рекао да на братовљевом гробу запалим свећу и за њега. Као да је нешто предосећао. Остварише се црне слутње - бришући сузе наставља госпођа Милић своју исповест.

Са најстаријим сином Гораном, Милићи су се по окончању НАТО агресије из Приштине преселили у Краљево где су већ имали кућу. Ту је, у пролеће 2000, од неизмерне туге за трагично настрадалом браћом - преминуо и Горан. Сахрањен је у истој гробници крај Срђана и Бобана на новом краљевачком гробљу.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Краљевчанка, добитница Сретењског одликовања: Док сањам, још причам са умрлим синовима


- Много је патио за браћом. Обилазио је њихов гроб сваког дана, седео, пушио и ћутао... Једног јутра у кревету сам затекла његово беживотно тело - тешко се присећа Нада.

Десет година касније, преминуо јој је и супруг Драгољуб. Сахрањен је крај синова.


Спомен-плоча у знак сећања на страдале Милиће

МЛАДИЋИ ЗА ПОНОС

БЛИЗАНЦИ Срђан и Бобан Милић завршили су војну гимназију у Београду. Бобан је потом завршио и војну академију и стекао чин поручника, док је Срђан са академије отишао на дообуку за артиљерца, догуравши до чина потпоручника. Обојица су добила војну службу на Космету, Срђан у тадашњој 125. бригади Копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан у 52. батаљону војне полиције у Приштини. Били су и узорни спортисти, па су за време школовања освајали трофеје у атлетским дисциплинама. Најстарији брат Горан завршио је Економски факултет у Нишу и био је запослен у Царинарници у Краљеву.